U Evropskoj uniji danas, 20. jula 2026. godine, ističe glavni prelazni period za primenu Uredbe (EU) 2024/3190 o bisfenolu A (BPA). Uredba je stupila na snagu još 20. januara 2025, ali je proizvođačima i prehrambenoj industriji ostavljeno 18 meseci da promene sastav materijala i prilagode proizvodnju i lance snabdevanja.

Do 21. jula gotovi predmeti za jednokratnu i višekratnu upotrebu, proizvedeni uz upotrebu BPA prema ranijim pravilima, mogli su prvi put da bude stavljeni na tržište EU. Po isteku roka, većina takvih proizvoda više se ne može prvi put plasirati na tržište, osim kada je Uredbom propisano posebno izuzeće ili duži prelazni period. Za proveru usklađenosti propisana je granica detekcije metode od 1 μg/kg, odnosno 1 ppb, ukoliko za određenu primenu nije utvrđena druga vrednost.

Uredbom se zabranjuju upotreba BPA u proizvodnji obuhvaćenih materijala i predmeta, kao i njihovo stavljanje na tržište EU.

Pravila se ne odnose samo na plastičnu ambalažu i premaze za konzerve, već obuhvataju plastiku, gumu, silikone, jonoizmenjivačke smole, štamparske boje, lepkove, lakove i premaze.

Njima mogu biti obuhvaćeni i međumaterijali i komponente koji se ugrađuju u gotov proizvod.

Istek roka ne znači da sva hrana u ambalaži koja sadrži BPA mora odmah biti povučena iz prodaje. Jednokratni predmet koji je prvi put stavljen na tržište do 20. jula može još 12 meseci da se puni hranom i zatvara, dok se tako upakovana hrana može prodavati do isteka zaliha. Višekratni predmeti stavljeni na tržište do ovog roka mogu ostati u prometu do 20. jula 2027. godine.

PROČITAJTE JOŠ: EU zabranila bisfenol A (BPA)  – Evo šta donosi najnovija Uredba

Duži rokovi važe za pojedine tehnički zahtevnije primene, među kojima su određena ambalaža za konzervisanje voća, povrća i proizvoda ribarstva, metalni predmeti sa spoljašnjim premazima na bazi BPA i delovi profesionalne opreme za proizvodnju hrane. Za njih je, u zavisnosti od primene, prelazni period produžen do 20. januara 2028, dok profesionalna oprema može ostati na tržištu do 20. januara 2029. godine.

Zašto EU želi da ograniči upotrebu bisfenola A?

BPA, ili bisfenol A, se decenijama koristio kao monomer ili polazna supstanca u proizvodnji polikarbonatne plastike i epoksidnih smola.

Može se naći u posudama za čuvanje hrane, višekratnim bocama za piće, aparatima za vodu, premazima i unutrašnjim oblogama limenki, poklopcima, rezervoarima i opremi za preradu hrane.

Iz ovih materijala BPA može u malim količinama da pređe u hranu ili piće i tako dovede do izloženosti potrošača.

Osnova za zabranu bila je nova procena Evropske agencije za bezbednost hrane iz 2023. godine. EFSA je tolerisani dnevni unos BPA smanjila na 0,2 nanograma po kilogramu telesne mase dnevno, što je oko 20.000 puta manje od privremene vrednosti utvrđene 2015. godine. Procenjeno je da izloženost putem hrane predstavlja zdravstveni rizik za potrošače svih starosnih grupa, dok je imunološki sistem izdvojen kao najosetljiviji zdravstveni ishod. Razmatrani su i mogući uticaji na reproduktivni, razvojni i metabolički sistem.

Izvor: www.foodpackagingforum.org.

The post Kraj prelaznog roka za bisfenol A: Većina nove ambalaže više ne može na tržište EU first appeared on Ambipak.

Eskalacija sukoba u Iranu i širem regionu Bliskog istoka već se direktno odražava na globalna tržišta energije, a posledice sve snažnije oseća i industrija ambalaže. Poremećaji u transportu nafte i rast cena energenata dovode do lančanog poskupljenja sirovina, pre svega plastike, što dodatno komplikuje poslovanje proizvođača ambalaže širom Evrope, ali i regiona.

Napadi na energetsku infrastrukturu i nestabilnost u zoni Ormuskog moreuza uzdrmali su globalne lance snabdevanja i doveli do naglog rasta cena sirovina na bazi fosilnih goriva. Posledično, proizvodnja primarnih polimera postaje značajno skuplja, a tržište sve nestabilnije.

Skok cena plastike i direktan udar na ambalažu

Cene ključnih plastičnih sirovina, poput polietilena (PE), polipropilena (PP) i polietilena niske gustine (LDPE), porasle su za 30–40 odsto, dok pojedini segmenti beleže i znatno drastičnije skokove.

Ovi materijali predstavljaju osnovu savremene ambalažne industrije – od fleksibilnih folija za pakovanje hrane, preko boca za piće, do ambalaže za proizvode lične higijene.

Posledice su već vidljive u praksi. Pojedini proizvođači robe široke potrošnje počinju da smanjuju obim proizvodnje, ne samo zbog cene, već i zbog otežane dostupnosti ambalažnih materijala. U krajnjoj liniji, rast troškova sirovina preliva se na krajnje potrošače.

Od početka rata u iranu do danas rast cena PET-a za čak 66 odsto

Glas iz industrije: „Brutalan rast cena i nestašice materijala“

Koliko je situacija ozbiljna, potvrđuju i podaci iz domaće industrije, koja je neretko u poslednje vreme prinuđena i na povećanje cena svojih proizvoda i usluga.

Prema rečima Marka Savića iz kompanije IGT Čačak, tržište fleksibilnih ambalažnih materijala trenutno prolazi kroz izuzetno težak period:

„Tržište fleksibilnih materijala je strašno pogođeno ovom situacijom, što je logično s obzirom da se sirovine dobijaju iz prerade nafte. Od početka rata do danas svedočili smo rastu cena PET-a za čak 66 odsto, ali tu nije kraj – granulat PET-a je praktično nedostupan, a odluka indijske vlade da raspoložive količine usmeri na domaće tržište dodatno je produbila nestašice.“

On upozorava da će posledice tek biti vidljive:

„Kupci iz naše industrije će ubrzo osetiti posledice, ali i oni koji se bave termoformiranjem PET ambalaže biće u sve ozbiljnijim problemima.“

Situacija nije bolja ni kod drugih materijala:

„Cena BOPP-a je porasla za 40–60%, u zavisnosti od tržišta i dobavljača. Evropski proizvođači uvode ograničenja u količinama, a rokovi isporuke se produžavaju i do osam nedelja. Pojedini dobavljači rade sa ‘otvorenim cenama’, pa se cena zna tek neposredno pred isporuku – što drastično otežava planiranje.“

Dodatni pritisak dolazi i iz Azije i sa Bliskog istoka:

„Kineski i dobavljači iz Saudijske Arabije menjaju cene pred sam utovar, pozivajući se na ‘force majeure’ i rast troškova transporta.“

Prema Saviću, efekat na krajnje proizvode je već dramatičan:

„Granulati se kupuju po ‘premijum’ cenama, što dovodi do toga da su cene gotove folije više i za preko 1 evro po kilogramu u odnosu na početak godine. Brutalno.“

Rebalans između primarne i reciklirane plastike

Jedan od ključnih efekata krize jeste promena odnosa cena između primarne i reciklirane plastike. Razlika koja je godinama išla u korist primarnih materijala sada se ubrzano smanjuje – a u nekim slučajevima se i preokreće.

To menja logiku poslovanja u industriji. Reciklirani materijali više nisu samo pitanje održivosti, već postaju važan alat za upravljanje rizikom i stabilizaciju nabavke.

Najugroženiji segmenti – velika potrošnja, male marže

Najveći pritisak osećaju segmenti sa velikom potrošnjom materijala i niskim maržama:

• fleksibilna ambalaža
• transportna i industrijska ambalaža
• palete i gajbe
• rigidna plastika

Upravo ovi sektori prvi osećaju nestašice i cenovne šokove, ali i prvi traže alternativna rešenja.

Zanimljivo je da, uprkos očekivanjima, potražnja za ambalažom još uvek ne beleži nagli rast.

„Očekivalo bi se da dođe do povećane tražnje u EU, ali trenutno ne vidimo značajan skok potražnje. Rast će doći – ali materijala neće biti“, upozorava Savić.

Mala i srednja preduzeća između rizika i prilike

Mala i srednja preduzeća posebno su izložena ovim promenama – kako cenovnim, tako i logističkim. Ipak, njihova fleksibilnost može biti prednost u brzom prelasku na alternativne izvore sirovina i nove modele nabavke.

U najgorem scenariju, ukoliko se nestašice prodube, može doći do ozbiljnih poremećaja u proizvodnji robe široke potrošnje.

U intervjuu za portal Packaging Insights,  Marcel Alberts izkompanije Healix  smatra da rast cena nafte i energije značajno povećavaju troškove primarnih poliolefina, dok se dugogodišnji jaz u ceni između primarne i reciklirane plastike ubrzano smanjuje – a u pojedinim slučajevima već se i preokrenuo.

„To suštinski menja ekonomsku računicu u korist recikliranih materijala“, ističe Alberts, dodajući da reciklirana plastika sve više postaje strateška odluka u nabavci, a ne samo pitanje održivosti.

Prelomni trenutak za industriju

Aktuelna kriza jasno pokazuje da ambalažna industrija ulazi u novu fazu – u kojoj sigurnost snabdevanja postaje jednako važna kao cena i održivost.

Kompanije koje budu u stanju da diversifikuju izvore sirovina, uvedu reciklirane materijale i prilagode se novim tržišnim uslovima imaće ključnu prednost u periodu koji dolazi.

Ostaje je bojazan, da tržište ambalaže, samo po sebi već dinamično i osetljivo na trendove održivosti i zelene tranzicije,  više neće biti isto.

The post Rat u Iranu menja pravila igre: Ambalažna industrija pod pritiskom rasta cena i nestašica materijala first appeared on Ambipak.

Verallia, treći najveći svetski proizvođač staklenih posuda za hranu i piće, najavila je istraživačku saradnju sa Državnim univerzitetom Pensilvanije u cilju testiranja i proširenja primene LionGlassa, nove vrste stakla koju su razvili istraživači ovog univerziteta.

tradicionalna proizvodnja stakla ostaje energetski intenzivna, što inovacije poput LionGlassa čini ključnim korakom ka održivijim rešenjima.

LionGlass se topi na temperaturama i do 400 °C nižim od onih potrebnih za proizvodnju konvencionalnog stakla i eliminiše direktne emisije ugljen-dioksida uklanjanjem karbonata iz formule stakla. Pored značajno manjeg ugljeničnog otiska, ovaj materijal pokazuje i znatno veću otpornost na pucanje, u nekim slučajevima i do deset puta veću od standardnog stakla.

LionGlass kao održiva alternativa

Staklo je već decenijama cenjeno kao ambalažni materijal zbog svoje nepropusnosti, hemijske stabilnosti i mogućnosti beskonačne reciklaže. Ipak, tradicionalna proizvodnja stakla ostaje energetski intenzivna, što inovacije poput LionGlassa čini ključnim korakom ka održivijim rešenjima.

Ovo partnerstvo predstavlja važan korak u pravcu transformacije čitave industrije staklene ambalaže i otvara vrata novoj generaciji proizvoda sa značajno manjim uticajem na životnu sredinu.

Izvor: Državni univerzitet Pensilvanije

Foto: Dizajnirao Freepik

The post LionGlass – inovacija koja menja proizvodnju staklene ambalaže first appeared on Ambipak.

Kako industrije traže alternativu za plastiku, vuna se sve više pokazuje kao naučno potvrđena, visokoperformansna alternativa za održivu ambalažu.

U potrazi za prirodnim rešenjima koja bi u industriji pakovanja zamenila plastične materijale, istraživači otkivaju primenu materijala koje nam priroda vekovima servira a oni nam se sada vraćaju nadograđeni kao deo inovacije. Pisali smo ranije o algama, stabljiki banana I sličnim materijalima a sada se posvećujemo – vuni. Primer za upotrebu vune u pakovanju možemo pronaći i u Srbiji pod brendom Woolapack, ali pre nego što pomenemo primere upotrebe vune kao ambalažnog materijala,  reći ćemo najpre nešto o samoj vuni.

Vuna aktivno apsorbuje i skladišti ugljenik

Vuna je prirodno proteinsko vlakno koje je obnovljivo, reciklabilno i biorazgradivo. Njena jedinstvena ćelijska struktura stvara milione sitnih vazdušnih džepova, što joj daje izuzetna svojstva termičke izolacije i regulacije vlage. Ista ta svojstva koja ovci omogućavaju da ostane topla zimi i hladna leti, čine vunu idealnim materijalom za održavanje stabilne temperature osetljivih proizvoda, poput hrane ili farmaceutskih preparata.

Za razliku od sintetičkih izolacionih materijala, vuna aktivno apsorbuje i skladišti ugljenik dok raste, čime doprinosi smanjenju koncentracije CO₂ u atmosferi. Kada se kompostira, vuna vraća dragocene hranljive materije — kao što su azot i sumpor — u zemljište, zatvarajući prirodni kružni ciklus ugljenika. Istraživanja pokazuju da ambalaža zasnovana na vuni može imati i do 75% manji ugljenični otisak u poređenju sa konvencionalnim materijalima poput polistirena.

Vuna kao ambalaža

U Evropi i Ujedinjenom Kraljevstvu, gruba i niskokvalitetna vuna — koja se nekada smatrala poljoprivrednim otpadom — sve češće se koristi za izradu ambalaže. Time se ne samo sprečava odlaganje otpada na deponije, već se i podržavaju ruralne ekonomije i lokalni lanci snabdevanja.

Jedan od najpoznatijih primera primene ovih principa je britanska kompanija Woolcool, pionir u razvoju ambalaže od 100% čiste ovčje vune.

 Pokrenut kao koncept 2008. godine, na osnovu inicijalne ideje Angele Morris, Woolcool inovativni, održivi brend osvojio je impresivan niz nagrada u oblasti ambalaže, poslovanja i zaštite okoliša.Ova firma koristi grubu, niskokvalitetnu vunu — često smatranu poljoprivrednim otpadom — i pretvara je u visokoefikasnu termoizolacionu ambalažu za prehrambenu i farmaceutsku industriju. Zahvaljujući tom pristupu, sprečeno je da više od 40 miliona kilograma polistirena završi na deponijama, dok se istovremeno podržava domaća proizvodnja i ruralna ekonomija u Velikoj Britaniji i EU.

Dok se moderni polimeri i dalje bore da dostignu kombinaciju otpornosti, biorazgradivosti i performansi koju nudi vuna, potencijal ovog vlakna daleko je od iscrpljenog. Dalja ulaganja u inovacije u preradi — poput unapređenog pranja i recikliranja — mogla bi otvoriti još širu primenu u industriji.

Inovativna ambalaža od vune i u Srbiji

Kao što smo na početku naveli,  i u Srbiji se vuna koristi kao pogodan materijal za pakovanje. Kako piše B92.net, startap Woolapack, koji je u Vršcu pokrenuo Nikica Marinković, osvojio je brojna priznanja i finansijska sredstva podrške projektu. Oni za pakovanje koriste vunu autohtone domaće rase pramenka koja se kasnije, nakon što ispuni svoju ambalažnu ulogu, dalje reciklira i primenjuje u novim proizvodima. Primer ovog pakovanja susrećemo i u dostavi svežeg mesa putem aplikacije Meat Your Farmer  koja je u saradnji sa Woolapack razvila inovativno rešenje I koriste kartonske kutije sa ulošcima od vune, koja održava temperaturu, kako toplotu tako i hladnoću, i može se višekratno koristiti.

U eri u kojoj se traže i održivost i funkcionalnost, vuna pokazuje da napredni materijali ne moraju biti sintetički — ponekad su najpametnija rešenja upravo ona koja je priroda osmislila prva.

The post Vuna: Prirodno vlakno koje redefiniše održivu ambalažu budućnosti first appeared on Ambipak.

Plastika je definitivno materijal koji je obeležio našu epohu. Kada je počela masovno da se proizvodi, 50-tih godina prošlog veka, plastika je potpuno promenila mnoge privredne grane  (voda za piće, hrana, elektronski uređaji, nameštaj i predmeti za domaćinstvo, građevinski materijali i oprema (na pr. stolarija, PC kao zamena za staklo), avionska i automobilska industrija i mnogi dr.). Postoje razne vrste plastike i karakteristike se mogu menjati hemijskim inženjeringom prema zahtevima koje treba da ispuni materijal.

Međutim, prema podacima Eurostata iz 2022. godine, do danas je proizvedeno više od 9 milijardi tona plastike a globalna proizvodnja plastike i dalje raste. Od ukupno proizvedene plastike, 10-15% plastike je spaljeno, a oko 10% je reciklirano i ponovo se koristi kao plastika. Sva preostala plastika se ili nalazi na deponijama ili je još uvek u upotrebi. Kada je reč o platičnoj ambalaži, u EU je tokon 2022 godine reciklirano 41% plastične ambalaže prema podacima Eurostata.

Obzirom da se plastika proizvodi iz fosilnih goriva, kao neobnovljivog izvora, i da je neragradljiva u prirodi, ovo je zaista veliki problem*. Ali, trebalo bi napomenuti da ni drugi materijali poput aluminijumskih limenki i staklenih flaša nisu razgradivi u prirodi! Takođe,  imajmo na umu i činjenicu da upravo zahvaljući nerazgradivim materijalima i predmetima, arheolozi sa istoričarima imaju neprocenjive podatke o tokovima i razvoju civilizacije, što svakako nije razlog za njihovu masovnu rasprostranjenost u prirodi.

Međutim, plastika je zamenila mnoge materijale koji su se do sada tradicionalno koristiili i to je verovatno uslovilo marketinške i medijske kampanje koje „demonizuju“ plastiku kao materijal i vrlo često netačnim tvrdnjama prioritizuju druge materijale.

Materijali koji se sve više upotrebljavaju u poslednjem periodu:

Američki naučnik i svetski stručnjak za oblast plastike,  Chris DeArmitt – PhD, FRSC, FIMMM stalno ukazuje na nekoliko nespornih činjenica o plastici. Navodimo ih u nastavku.

Dakle, proizvodnja i upotreba plastike čini manje od 1% zapreminskog ili težinskog udela u proizvodnji i upotrebi materijala. Ali često se kritikuje samo rast proizvodnje plastike! Podaci o stopi rasta materijala pokazuju da se sada očekuje da će svi materijali rasti približno istom stopom.

Proizvodnja svih vrsta materijala raste kako rastu potrošačke navike i konzumerizam

Zamena plastike drugim materijalima, doprinosi povećanju težine otpada, ali to nije jedina posledica po životnu sredinu i zdravlje ljudi.

Proizvodnja svih materijala se povećava kako broj stanovništva raste, kako određeni deo populacije postaje ekonomski snažniji i kako rastu potrošačke navike i konzumerizam. Isti razlozi dovode do povećanja ukupne količine otpada na planeti Zemlji. Jedan od razloga za napade na plastiku je percepcija da plastika stvara mnogo otpada, ali, prema Chrisu Dearmittu, udeo plastike u ukupnoj težini otpada je manji od 1%!.

Nadalje, kroz par primera on prikazuje, kako se zamenom plastike drugim materijalima utiče na količinu tj. težinu otpada.

• Kese: plastične 6 grama, papirne 60 g
• Slamke: plastične 1 g,  papirne 2 g, metalne 11 g, staklene 22 g
• Flaše (iste zapremine, 0,5 l): plastične 30 g, aluminijumske 90 g staklene 325 g

„Ovo je još jedan primer zašto prebrzo donošenje zaključaka na osnovu neproverenih informacija sa interneta može delovati primamljivo, ali zapravo povećava štetu po životnu sredinu.” smatra DeArmitt, napominjujući da plastika čini oko 15% kućnog otpada, ali kućni otpad je samo 3% ukupnog otpada, a preostalih 97% je industrijski otpad!

Analiza životnog ciklusa – LCA

Da bi se zaista utvrdio uticaj na životnu sredinu određenog predmeta od određenog materijala, naučnici su razvili alat nazvan: analiza životnog ciklusa, ili skraćeno LCA, koji je jedini pouzdan metod za utvrđivanje šta je koliki je uticaj na ekološki sistem. LCA sumira i obračunava sav generisani ugljen-dioksid i druge gasove koji imaju  efekat stvaranja „staklene bašte“, potrošenu energiju, potrošenu vodu, transport, zagađenje, otpad i aspekte reciklaže. To je metodologija koja je standardizovana (ISO 14040, ISO 14044 i drugi standardi iz serije 14000) i kojoj veruju kompanije, vlade i nevladine ekološke grupe.

Evo primera uporednog LCA, za ambalažu za piće:

Plastika je kriva za sve?

Sveobuhvatne studije pokazuju da je proizvodnja plastike odgovorna za samo 2% stvaranja ugljen-dioksida i da dramatično smanjuje ugljen-dioksid, u poređenju sa alternativnim materijalima. U stvari, neto efekat plastike je smanjenje emisije gasova staklene bašte jer čini vozila lakšim, sprečava bacanje hrane, izoluje zgrade i dr.

Zanimljivo je da „najzeleniji“ materijali imaju nisku stopu reciklaže, ali najmanje „zeleni“ materijali poput metala i stakla imaju najveću stopu reciklaže. Zašto je to tako? Ispostavlja se da što je materijal manje „zelen“, to je skuplji i stoga vredi reciklirati. Dakle, platina, paladijum i zlato, koji su najgori materijali za životnu sredinu, skupi su i stoga se više recikliraju. Takođe važi i obrnuto, što znači da su „najzeleniji“ materijali toliko jeftini da se ne isplati reciklirati, tj. ne možete ostvariti profit reciklirajući ih. To je pravi razlog zašto je trenutna stopa reciklaže plastike tako niska.

• Popularno je kriviti plastiku, proizvođače određenih proizvode ili kompanije za smeće.
• Nije popularno kritikovati kompanije koje imaju jake medijske i marketinške kampanje i koje podstiču kupovinu ne-neophodnih predmeta, potrošačke navike kao što je „brza“ moda, on-line kupovina sa platformi koje nude vrlo, vrlo jeftine proizvode upitnog kvaliteta i bezbednosti, dostavu hrane i pića i slične nove navike koje doprinose povećanju proizvodnje nepotrebnih predmeta i količine otpada.
• Mnogi ekološki problemi proističu zbog ljudi, njihovih odluka i navika a ne od vrste materijala

Snaga propagande

Sećate li se fotografije koja je kružila internetom a koja je predstavljala morsku kornjaču okruženu plastičnim kesama dok istovremeno jednu drži u ustima?

Naime, daljim istraživanjima, došlo se do saznanja da je autor fotografije priznao da je originalnu fotografiju fotošopirao i da kese zaista nisu na originalnoj fotografiji. Međutim ova fotografija je postala viralna i simbol propagande protiv plastike.  Od jula 2021. godine, Direktiva EU o plastici za jednokratnu upotrebu (SUPD) zahteva standardne oznake „Plastika u proizvodu“ za niz ambalaže, uključujući i čaše za piće, pa i ovakvu, na kojoj je morska kornjača:

Da li se industrija ambalaže odmiče od upotrebe plastike?

Prema izjavi Sian Sutherland, suosnivačice A Plastic Planet, za magazin Packaging Insight, industrija plastične ambalaže se nalazi putu transformacije. Ona smatra da industrija ambalaže prolazi kroz “tihu revoluciju”, odmičući se od “rizičnog ekonomskog puta” kontinuirane proizvodnje plastike, prelazeći sa rešenja za jednokratnu upotrebu na rešenja za ponovnu upotrebu. Prema njenim rečima, ova promena nije uslovljena ekološkom svešću kompanija, već porastom troškova počevši od same proizvodnje do zbrinjavanja plastične ambalaže.

Međutim, ni ovde ne “cvetaju ruže”. Svedoci smo da se u poslednje vreme zatvaraju postojenja za reciklažu poastike širom Evrope, te zaključujemo da se ova industrija u EU barem, suočava sa ozbiljnim izazovima današnjice. Recikleri u Holandiji, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj zatvaranju svoje reciklažne centre, a prema Plastics Recyclers Europe ovaj kolaps je uzrokovan porastom jeftinog uvoza reciklirane plastike i smanjenjem potražnje za reciklatom proizvedenim u EU, kao i rastući ekonomski pritisci i prekomerna birokratija.
Videćemo kuda će sve ovo odvesti industriju plastične ambalaže i na koji način će industrija odgovoriti. O ovoj temi Ambipak će objaviti detaljnji, odvojeni tekst u narednom periodu.

The post Da li je plastika najveći neprijatelj planete? first appeared on Ambipak.

Od algi i biljnih vlakana, preko nusproizvoda prehrambene industrije, do pametnih polimera i naprednih reciklata. Novi materijali za proizvodnju ambalaže menjaju pravila igre. Industrija pravi iskorak ka održivijim i inovativnijim rešenjima

Ambalažna industrija ulazi u novo doba koje u centar pažnje stavlja inovacije u materijalima. Potrošači, zakonodavci i brendovi zahtevaju održivija i funkcionalnija rešenja, a proizvođači ulažu u razvoj novih materijala koji istovremeno štite proizvod, produžavaju rok trajanja i smanjuju negativan uticaj na životnu sredinu.

Plastika ne nestaje, ali se menja

Primera je sve više, a očekuje se da će upravo kombinacija ekoloških i tehnoloških inovacija definisati ambalažu budućnosti i postati ključan faktor konkurentnosti brendova

Biorazgradivi i kompostabilni materijali

Papir i karton i dalje dominiraju kao najčešća alternativa plastici, ali tržište ide i korak dalje. Pojavljuju se materijali na bazi biljnih vlakana, kukuruznog skroba (PLA), šećerne trske i algi, koji se mogu prirodno razgraditi. Ovi materijali posebno su pogodni za pakovanje hrane i pića, jer zadovoljavaju visoke higijenske standarde i smanjuju emisiju CO₂ u procesu proizvodnje.

Kao jedan od primera možemo uzeti britansku kompaniju Notpla koja je razvila ambalažu od algi koja se može potpuno pojesti ili kompostirati. Njihova rešenja već se koriste na sportskim događajima i festivalima umesto plastičnih čaša i pakovanja.

Takođe, istraživači iz japanskog RIKEN Centra za nauku o emergentnoj materiji (CEMS) razvili su novu vrstu materijala – plastiku koja je rastvorljiva u morskoj vodi i u zemljištu.

Ambalaža iz otpada i nusproizvoda

Inovativni startapi razvijaju ambalažu od nusproizvoda prehrambene industrije – poput ljuski kafe, pšenične slame ili voćnih ostataka, ljuski krompira. Na taj način ne samo da se smanjuje količina otpada, već se stvaraju i materijali sa jedinstvenim vizuelnim i taktilnim karakteristikama. Međutim, ako dolaze u kontakt sa hranom i kozmetičkim proizvodima, potencijalna opasnost kod ovih proizvoda je od mogućeg sadržaja  pesticida i drugih supstanci koje se nalaze u ostacima ljuski

Finska kompanija Sulapac proizvodi biokompozitne materijale od drvne piljevine i prirodnih veziva, nudeći luksuznu alternativu plastici za kozmetičku industriju.

Reciklirani polimeri nove generacije

Plastika ne nestaje, ali se menja. Novi trend su reciklirani polimeri visoke čistoće, dobijeni naprednim hemijskim procesima koji omogućavaju da se plastika reciklira gotovo beskonačno, bez gubitka kvaliteta. Ovo otvara vrata za stvaranje cirkularnih sistema u kojima plastična ambalaža cirkuliše bez dodatnog opterećenja za prirodu.

Veliki proizvođači poput Coca-Cole već lansiraju plastične flaše napravljene u potpunosti od recikliranog PET-a (rPET), čime smanjuje upotrebu primarne plastike i emisiju štetnih gasova.

Pametni i aktivni materijali

Osim održivosti, sve veću pažnju dobijaju aktivni materijali koji produžavaju svežinu proizvoda – na primer, ambalaža koja apsorbuje kiseonik ili vlagu. Paralelno, razvijaju se pametni polimeri koji mogu promeniti boju kada je proizvod neispravan ili kada mu ističe rok trajanja, čime se smanjuje bacanje hrane i povećava bezbednost potrošača.

Japanska kompanija Mitsubishi Gas Chemical razvila je barijerne folije koje aktivno apsorbuju kiseonik, produžavajući trajnost zapakovane hrane i smanjujući otpad.

Nanotehnologija i barijerni slojevi

Uvođenje nanomaterijala omogućava stvaranje ultra tankih barijernih slojeva koji čuvaju aromu i produžavaju trajnost proizvoda, a istovremeno koriste manje resursa. Time se smanjuje težina i zapremina ambalaže, što direktno utiče i na smanjenje troškova transporta i emisije štetnih gasova.

Stroga pravila za pakovanje hrane

No, opet, ako se radi o ambalaži za hranu i piće, potrebno je raditi na propisima i rešenjima koja zadovoljavaju bezbednosne i zdravstvene uslove. Uslovi za primenu reciklata u pakovanju hrane su veoma strogi i postoji niz regulativa na svetskom i evropskom nivou koje propisuju dozvoljene koncentracije i migraciju supstanci koje su potencijalno opasne po zdravlje. EFSA, Evropska agencija za bezbednost hrane, Food Packaging Forum, SZO, organizacije pri Ujedinjenim nacijama kontinuirano nadopunjuju postojeće i predlažu nove regulative kako bi se postigla bezbedna koncentracija hemijskih supstanci u ambalaži, poput bisfenola A, ftalata, boja  i drugih jedinjenja za koje se došlo do zaključka da preko određenih granica prisutnosti u ambalaži mogu negativno uticati na zdravlje korisnika.

Zemlje Evropske unije su obavezi da primenjuju ova stroga pravila za svoju ambalažu, a onima van Unije, ostavljeno je da same prilagode svoje regulative. Podsetimo, Evropska komisija je 2024 godine Uredbom br. 2024/3190 zabranila upotrebu bisfenola A.

Takođe, postavlja se pitanje kako i ko kontroliše takve materijale i njihovu zdravstvenu bezbednost. (Iako u Srbiji postoji veliki broj laboratorija koje ispituju ambalažu za hranu i pića, neophodna je harmonizacija i unapređenje njihovog rada.)

U Srbiji se još uvek očekuje novi Zakon o ambalaži ili izmena postojećeg, pa i izmena Zakona o predmetima opšte upotrebe kao i objavljivanje novog Pravilnika o zdravstvenoj ispravnosti tj.bezbednosti svih materijala za kontakt sa hranom, koji bi regulisao upotrebu samo određenih supstanci i njihovu migraciju  uključujući i bisfenole, ftalate i NIAS (nenamerno dodate supstance).

The post Novi materijali u proizvodnji ambalaže: od algi do pametnih polimera first appeared on Ambipak.

Krenula je primena nove evropske Uredbe o ambalaži i ambalažnom otpadu (PPWR), koja je stupila na snagu 11. februara ove godine, a njeni ključni aspekti  izazivaju brojne diskusije u industriji od momenta prvog objavljivanja. Smanjenje težine pakovanja, veća upotreba recikliranih materijala u procesima proizvodnje i distribucije ambalaže, kao i potpuni prelazak na reciklabilnu ambalažu do 2030. godine, otvaraju vrata izazovima sa kojima se proizvođači ambalaže svakodnevno suočavaju. Posebno je izazovno prilagoditi se sve većim zahtevima za upotrebu PCR materijala (Post-Consumer Recycled) u proizvodnim procesima, što donosi niz tehničkih i procesnih pitanja.

Kvalitet PCR materijala na tržištu za proizvodnju ambalaže

Jedan od najznačajnijih problema s kojima se proizvođači suočavaju jeste raznolik kvalitet recikliranih plastičnih materijala dostupnih na tržištu. Polimerni materijali reciklirani iz post-potrošačkih izvora često dolaze s velikim varijacijama u sastavu, fizičkim i mehaničkim svojstvima, što direktno utiče na kvalitet krajnjeg proizvoda. U praksi, nedostatak standardizovane kvalitativne dokumentacije za ove materijale otežava izbor adekvatnog PCR materijala za specifične aplikacije.

Osim toga, ispitivanje kvaliteta PCR materijala za proizvodnju ambalaže još uvek nije dovoljno razvijeno kod domaćih kompanija. U poređenju sa standardima razvijenih Evropskih zemalja, nedostatak naprednih instrumenata za proveru i analizu sirovina predstavlja veliki izazov. Bez adekvatne opreme, kao što su spektrometri, DSC analize ili oprema za merenje termičkih i reoloških svojstava, kontrola kvaliteta postaje ograničena.

Povećani zahtevi kupaca iz Evropske unije

Proizvođači ambalaže takođe se suočavaju s pojačanim zahtevima kupaca iz Evropske unije, koji sve više insistiraju na višem stepenu kvaliteta ambalaže. Posebno su izraženi zahtevi za toksikološkim ispitivanjima gotovih proizvoda, što zahteva dodatna ulaganja u ispitivanja i sertifikacije.

Upotreba recikliranih plastičnih materijala zahteva stručno znanje i inženjerski pristup

Procesni izazovi kod PCR materijala

Prilagoditi tehnologije prerade PCR materijala zahteva dublje razumevanje ponašanja ovih materijala tokom procesa, poput injekcionog brizganja, termoformiranja, ekstruzionog duvanja i injekcionog duvanja. Svaka od ovih tehnologija ima svoje zakonitosti i osetljivosti, naročito kada je reč o korišćenju PCR materijala. Ako procesni parametri nisu adekvatno podešeni, lako može doći do problema koji utiču na kvalitet krajnjeg proizvoda.

Uticaj neoptimalnih parametara na hemijske procese

Tokom prerade polimera, molekulski lanci originalnog materijala (npr. polipropilena) i PCR polipropilena ponašaju se drugačije zbog razlike u molekularnoj strukturi i prisustva različitih aditiva i nečistoća. Ukoliko procesni parametri, poput temperature cilindra, pritiska ubrizgavanja ili vremena hlađenja, nisu optimalni, dolazi do sledećih problema:

1. Termička degradacija polimera i aditiva
   Previsoke temperature mogu uzrokovati pucanje molekulskih lanaca, oslobađanje neželjenih supstanci ili stvaranje gasova.
   
2. Ekstrakcija zabranjenih supstanci
   Jedna od supstanci koja se često prati u ovom kontekstu je polyfluorinated alkyl substances (PFAS). PFAS se može pronaći u aditivima, bojama ili premazima korišćenim u ambalaži. Ako temperatura prerade ili vreme boravka materijala u cilindru nije pravilno kontrolisano, ove supstance mogu preći u ambalažu ili okolinu.
   
3. Neadekvatna homogenizacija
   Mešavina originalnog i recikliranog polimera može stvoriti nepravilnu distribuciju molekulskih lanaca, što rezultira slabijim mehaničkim svojstvima proizvoda.

Jednostavnija reciklaža ambalaže – monomaterijali kao rešenje

Kako bi olakšali proces reciklaže, sve više proizvođača ambalaže odlučuje se za upotrebu monomaterijala, tj. proizvoda koji su u potpunosti izrađeni od istovetnog materijala. Na primer, boca, poklopac i etiketa izrađeni od polipropilena pojednostavljuju sortiranje i reciklažu.

Ova strategija, iako efikasna, donosi izazove u dizajnu alata i prilagođavanju postojećih linija za proizvodnju. Potrebno je razviti nove alate i optimizovati procese kako bi se obezbedio kvalitet proizvoda, istovremeno ispunjavajući zahteve za ekološki prihvatljivom ambalažom.

Proizvođači ambalaže danas se suočavaju sa složenim izazovima koji uključuju ne samo usklađivanje sa sve strožijim regulativama, već i prilagođavanje tehnološkim i tržišnim zahtevima. Ključ uspeha leži u optimizaciji procesa prerade, unapređenju kontrole kvaliteta i razvoju inovativnih rešenja koja podržavaju cirkularnu ekonomiju. Upotreba PCR materijala predstavlja budućnost u industriji ambalaže, ali istovremeno zahteva stručno znanje i inženjerski pristup kako bi se prevazišli izazovi koji prate ovu tranziciju.

Autor teksta “Izazovi proizvodnje plastične ambalaže“:

Krstina Janković – diplomirani inženjer tehnologije i konsultant u optimizaciji proizvodnih procesa prerade plastike, vlasnica je konsultantske kuće Inpact, koja pruža sveobuhvatna rešenja za poboljšanje efikasnosti u proizvodnji plastičnih proizvoda.

The post Krstina Janković: Izazovi proizvodnje plastične ambalaže first appeared on Ambipak.

19. decembra 2024. godine, Uredbom br 2024/3190,  Evropska Komisija usvojila zabranu upotrebe bisfenola A (BPA), njegovih soli, za proizvodnju materijala i predmeta za kontakt sa hranom. Zabrana se odnosi i na druge bisfenole za koje je potvrđeno, kao i za BPA, da imaju štetan uticaj na zdravlje ljudi. Uredba je stupila na snagu 20 dana nakon zvaničnog objavljivanja, sa jasno preciziranim periodima prilagođavanja. Obzirom da je potrebno vreme za tehnološku, toksikološku i praktičnu proveru adekvatnosti zamenskih jedinjenja, period prilagođavanja je neophodan kao i izuzeci od ove Uredbe.

Proizvođači ambalaże, predmeta i materijala za kontakt sa hranom koji u EU izvoze svoje proizvode ili ambalažu kao deo izvoznog proizvoda tj. hrane, bi trebalo ovo da znaju i blagovremeno da se prilagode navedenim zahtevima.

O bisfenolu A smo pisali i ranije. Međutim, kako je za ovo jedinjenje utvrđeno da ima štetan uticaj na imunološki, reporuduktivni sistem i metaboličke procese, pod stalnom je evaluacijom. To uključujuje i njegove soli, derivate i druge bisfenole a koji imaju isti uticaj na zdravlje ljudi. Zbog toga je došlo do izmene u regulativi Evropske unije, nakon re-evaluiranog mišljenja Evropske agencije za bezbednost hrane (European Food Safety Authority – EFSA).

Kako je EFSA 16. aprila 2023. godine objavila re-evaluirano mišljenje o uticaju BPA na zdravlje,  predložene su i mere koje bi uticale na smanjenu izloženost ljudi ovom i sličnim, jedinjenjima (https://lnkd.in/dHnNWHBt).

Predložene mere su rezultirale novom Uredbom (EU) 2024/3190 o upotrebi bisfenola A (BPA) i drugih bisfenola i derivata bisfenola s usklađenom klasifikacijom, zbog posebnih opasnih svojstava, u određenim materijalima i predmetima koji dolaze u kontakt sa hranom, o izmeni Uredbe (EU) br. 10/2011 i stavljanju izvan snage Uredbe (EU) 2018/213.

Šta je tačno bisfenol A i za šta se koristi?

BPA je hemijski sintetisano jedinjenje koje se koristi za proizvodnju plastike, pre svega-polikarbonatne plastike (PC), koja je po karakteristikama: tvrdoći i prozirnosti slična staklu, ali je manje sklona lomljenju, pa se koristi za proizvodnju raznih predmeta i ambalaže za hranu.

BPA se takođe koristi i kao polazna sirovina u proizvodnji plastičnih polisulfonskih smola. One se koriste za filtarciju u procesima proizvodnje određenih vrsta hrane i pića, a najčešće u postrojenjima za preradu mleka i proizvodnju mlečnih proizvoda.

BPA se takođe koristi za proizvodnju raznih lakova i premaza, za unutrašnju i spoljašnju zaštitu metalnih limenki-ambalaže, kao i pokopaca za staklenu ambalažu, za razne vrste hrane, kao i zaštitu delova opreme za proizvodnju hrane i velikih kontejnera za transport hrane.

Međutim, BPA može u određenoj količini, pod određenim uslovima, migrirati u hranu i na taj način uneti u ljudski organizam, a potom se uključuje i u metabolizam.
Zbog toga je, još 2011.godine, Uredbom (EU) br. 321/2011,  Evropska Komisija zabranila upotrebu BPA u proizvodnji bočica za hranjenje odojčadi, kao i posuda za malu decu, od polikaronata.

Do donošenja nove Uredbe u decembru 2024, god,  upotreba i dozvoljeni limit za migraciju BPA iz predmeta i materijala za kontakt sa hranom, regulisani su Uredbom Komisije (EU) 2018/213, koja je sada stavljena van snage. 

Šta je novo donela Uredba 2024/3190?

Koje su najznačajnije mere koje je donela Uredba Evropske komisije 2024/3190 o upotrebi bisfenola A (BPA), drugih bisfenola i derivata bisfenola, u određenim materijalima i predmetima koji dolaze u dodir s hranom, o izmeni Uredbe (EU) br. 10/2011 i stavljanju izvan snage Uredbe (EU) 2018/213?

• Zabranjena je upotreba BPA i njegovih soli, u proizvodnji materijala i predmeta koji dolaze u kontakt sa hranom i stavljanje na tržište EU, materijala i predmeta koji dolaze u kontakt sa hranom proizvedenih uz upotrebu BPA-a. 

Zabrana se odnosi na predmete i materijale izrađene od: plastike, gume, silikona; na lakove, premaze, lepkove, štamparske boje i jonoizmenjivačke smole. Dat je period prilagođavanja ovoj Uredbi, zavisno od proizvoda.

Izuzetak od ovog zahteva odnosi se na plastiku koja se proizvodi korišćenjem BPA kao monomera ili ulazne sirovine, u proizvodnji filtracijskih sklopova s polisulfonskom membranom i u lakovima i premazima koji se koriste za unutrašnju zaštitu u procesnim delovima i kontejneta kapaciteta većeg od 1000 litara.

• Zabranuje se prisutnost ostatka BPA u materijalima i predmetima koji dolaze u dodir s hranom, u čijoj se proizvodnji koriste drugi bisfenoli ili derivati bisfenola
• Zabranjena je upotreba opasnih bisfenola, koji nisu BPA, ili opasnih derivata bisfenola, u proizvodnji materijala i predmeta koji dolaze u kontakt sa hranom i stavljanje na tržište takvih predmeta
• Upotreba određenih bisfenola, koji nisu BPA, ili opasnih derivata bisfenola, moguće je samo uz određene uslove navedene u čl. 5. , čl. 6. i čl. 7. Uredbe  i uz odobrenje EFSA-e.
• Deklaracija o usglašenosti (DoC) navedenih predmeta i materijala, mora sadržavati podatke u usklađenosti sa ovom Uredbom i sadržavati podatke o bisfenolima, ukoliko su korišćeni u proizvodnji gotovih predmeta ili poluproizvoda
• U uredbi 10/2011, u vezi predmeta i materijala od plastike, za kontakt sa hranom,  izmene će se odnositi na BPA i BPS, koji se više ne smatraju odobrenim supstracama. Ukoliko se utvrdi njihova migracija, BPA i BPS, kao i drugih bisfenola, tretiraće se i razmatrati kao nenamerno dodata jedinjenja (NIAS)

• Prelazni period za prilagođavanje, za gotove  predmete (predmeti u finalnom obliku) za jednokratnu upotrebu, uključujući i ambalažu za hranu:

– svi predmeti proizvedeni uz upotrebu BPA-a,  a  koji su u skladu s regulativama, pre datuma stupanja na snagu ove Uredbe, a nisu u skladu sa ovom Uredbom, mogu se stavljati na tržište do 20. jula 2026.godine

– do 20. Januara 2028. godine mogu se u promet stavljati predmeti za jednokratnu upotrebu, uključujući i ambalažu, za kontakt sa hranom, a namenjenjeni za konzerviranje sljedeće hrane:

1. Voće ili povrće, osim proizvoda defisanih u Prilogu I. Direktive 2001/112/EZ;
2. Proizvodi ribarstva, kako su definsani Uredbom (EZ) br. 853/2004 i predmeti za jednokratnu upotrebu, za kontakt sa hranom, na koje je lak ili premaz proizveden uz upotrebu BPA nanet samo na spoljašnju metalnu površinu.

Predmeti za jednokratnu upotrebu, stavljeni na tržište, u skladu sa prethodnm zahtevima, mogu se puniti hranom i zatvoriti tokom 12 meseci, nakon isteka navedenog prelaznog perioda. Ovako upakovana hrana može se stavljati na tržište do potrošnje zaliha.

• Prelazni period za prilagođavanje, za gotove predmete (predmeti u finalnom obliku) za višekratnu upotrebu, za kontakt sa hranom:

– svi predmeti proizvedeni uz upotrebu BPA  a  koji su u skladu su sa regulativama, pre datuma stupanja na snagu ove Uredbe, a nisu u skladu sa ovom Uredbom, mogu se staviti prvi put  na tržište do 20. jula 2026.godine

– predmeti koji se koriste kao profesionalna oprema za proizvodnju hrane mogu se prvi put staviti na tržište do 20. Januara 2028.godine

– koji su prvi put stavljeni na tržište u skladu sa prethodnim stavovima, mogu ostati na tržištu najkasnije do 20. januara 2029.

Nakon stupanja na snagu ove Uredbe, migracija BPA i drugih bisfenola, će se ispitivati i dalje ulaboratorijama, ali njegovo prisustvo će morati biti manje od definisanog limita detekcije metode određivanja (LOD). Očekuje se i usklađivanje metodologije ispitivanja migracije BPA u hranu ili simulante hrane.

Gordana Vraštanović Pavićević, dipl.hem., specijalista sanitarne hemije

The post EU zabranila bisfenol A (BPA)  – Evo šta donosi najnovija Uredba first appeared on Ambipak.

Gomilanje plastičnog otpada postao je globalni problem koji zahteva hitne mere. Stoga su mnoge zemlje u svetu, uvele različite zakone i propise kako bi ograničile upotrebu plastike i podstakle adekvatne načine zbrinjavanja i upravljanja nastalim plastičnim otpadom. Najšeće prihvaćen način upravljanja ambalažnim otpadom pa i plastičnim jeste reciklaža. Međutim, reciklaža sama po sebi nije dovoljna da reši problem plastičnog otpada. Proizvodnja plastike podrazumeva i upotrebu nafte, neobnovljivog izvora, čije se zalihe neminovno i ubrzano troše. Zbog toga se sve više pažnje posvećuje pronalaženju alternativnih izvora novih, biorazgradivih materijala koji mogu zameniti konvencionalnu plastiku. Upotrebom ovih materijala, višestruko se rešava ekološki problem upotrebe plastike. Naime, upotrebom biorazgradivih materijala dobijenih iz altrenativih izvora, rešava se problem prekomerne upotrebe nafte kao sirovine, a takođe se valorizuju nusproizvodi različitih indurstija primenom kao sirovina za proizvodnju biorazgradivih materijala. Takođe, ovi materijali su podložni biološkoj razgradnji od strane nekih mikroorganizama, nakon čega ne zaostaje plastični otpad, već ga mikroorganizmi konvertuju u vodu i biomasu.

Koliko se generiše otpada u Srbiji?

Prema dostupnim podacima, Srbija generiše oko 3 miliona tona komunalnog otpada godišnje, sa niskom stopom reciklaže, koja se kreće oko 10%. Plastika čini značajan deo ovog otpada, a upravljanje plastičnim otpadom predstavlja ključni izazov.

Kakav je zakon?

Evropska unija ima stroge zakone o smanjenju plastičnog otpada i promociji biorazgradivih materijala. Direktiva EU o plastici za jednokratnu upotrebu (Single-Use Plastics Directive) predviđa potpunu zabranu, kao i smanjenje upotrebe određenih plastičnih proizvoda i podstiče upotrebu alternativnih materijala. Do 2030. godine, svi plastični proizvodi na tržištu EU trebaju biti ponovno upotrebljivi ili lako reciklabilni. Srbija radi na usklađivanju svojih zakona sa EU direktivama o plastici, uključujući zabranu određenih proizvoda od plastike za jednokratnu upotrebu i podsticanje razvoja alternative plastici, kao što su biorazgradivi materijali. Regulativa o plastičnom otpadu u Srbiji nije još uvek  u potpunosti usklađena sa zakonodavstvom Evropske unije, ali je proces harmonizacije u toku. Srbija je uvela eko taksu za proizvođače i uvoznike plastičnih proizvoda, koja se koristi za finansiranje aktivnosti upravljanja otpadom i reciklaže. Takođe postoje podsticaji za preduzeća koja koriste reciklirane materijale.

Iako je pravni okvir postavljen, izazovi ostaju u implementaciji i nadzoru, a postoji potreba za daljim jačanjem infrastrukture za upravljanje otpadom i podizanjem svesti javnosti o važnosti reciklaže, upotrebi ekološki prihvatljivijih alternativa i smanjenja plastičnog otpada.

Potencijalna rešenja

Jedna od ključnih inovacija u ovoj oblasti je razvoj biorazgradivih plastika, koje se proizvode od obnovljivih izvora kao što su kukuruzni skrob, šećerna trska, krompir, ili čak alge. Ovi materijali se razgrađuju mnogo brže i uz manje štetnih efekata po okolinu u poređenju sa tradicionalnom plastikom koja može ostati u prirodi stotinama godina.

Naučnici i inženjeri intenzivno istražuju upotrebu koji su biološki razgradivi, a koji se mogu dobiti iz prirodnih izvora. Ovi materijali imaju potencijal da delimično zamene plastiku u mnogim industrijama, od ambalaže do proizvodnje tekstila.

Da li se i u Srbiji radi na iznalaženju sličnih rešenja?

 Na razvoju potencijalnog rešenja aktivno rade istraživači na projektu pod nazivom „Smanjenje negativnog uticaja invazivnih rakova Faxonius limosus u Dunavu pametnom eksploatacijom njihovog mesa i ljušture“ – DANUBEcare. Realizacija projekta se odvija kroz program PRIZMA, Fonda za nauku Republike Srbije. Ovaj program podržava naučna istraživanja i inovacije sa ciljem unapređenja naučne izvrsnosti i tehnološkog razvoja.

Multidisciplinarni koncept projekta zasnovan je na monitoringu i redukciji bodljobradog  raka transformacijom ove invazivne vrste u različite inovativne proizvode, usklađujući se sa konceptom “ZERO WASTE” u nameri da se smanji njegov negativan uticaj na biodiverzitet.

Prof. dr. Senka Popović: Ekstrakcija hitina i hitozana iz ljušture raka pruža mogućnost za razvoj jestivih i biorazgradivih ambalažnih materijala, što može značajno doprineti smanjenju plastičnog otpada.

Kakve biorazgradivi materijal možemo napraviti od ove invazivne vrste?

Prof. dr. Senka Popović sa svojim timom sprovodi istraživanja na optimizaciji  ekstrakcije gradivnih komponenti ljušture kao potencijalnih izvora polimera koji bi bili upotrebljeni za proizvodnju biorazgradive prirodne ambalaže. Naime, ljuštura raka se pretežno sastoji od polisaharida hitina, proteina i mineralnih materija. Ekstrakcijom ovih prirodnih polimera: hitina i proteina, ispitaće se njihova primenjivost za formiranje ambalažnih materijala. Primenom različitih postupaka ekstrakcije, potrebno je izbalansirati maksimalni prinos polimera i minimalno opterećenje životne sredine otpadnim tokovima iz procesa, kao i smanjenje utroška energije. Nakon definisanja samog postupka ekstrakcije polimera, ispitaće se primemnjivost ovih polimera za formiranje ambalažnih materijala.

Dobijeni filmovi bi bili optimizovani u cilju poboljšanja osobina važnih za primenu kao ambalažni material. Ispitaće se i optimizovati uslovi dobijanja filmova, sa zadatkom dobijanja što boljih mehaničkih osobina (jačina i elastičnost) i barijernih svojstva, a sve sa ciljem približavanja potencijalnoj primeni. Hitin i iz njega dobijen rastvorljiviji polimer hitozan se smatraju i jestivim polimerima, tako da se otvara mogućnost njihove upotrebe i u formi jestive ambalaže. Ovi rezultati će biti prezentovani javnosti, kao i privredi radi upoznavanja sa mogućnošću upotrebe ovog novog resursa za proizvodnju prirodne razgradive ambalaže, ujedno rešavajući problem biodiverziteta naše najveće reke. – kaže za Ambipak magazin dr Popović.

O DANUBEcare projektu

Ovaj inovativni projekt predstavlja obećavajući pristup rešavanju dva velika problema s kojima se suočava naše društvo: problema plastičnog otpada i problema invazivnih vrsta. Ukoliko se ovaj projekt pokaže uspešnim, mogao bi otvoriti vrata novim, održivijim načinima proizvodnje ambalaže i upravljanja invazivnim vrstama. Rukovodilac projekta je dr Ivana Čabarkapa, naučni savetnik na Naučnom institutu za prehrambene tehnologije u Novom Sadu (FINS). Pored Naučnog instituta za prehrambene tehnologije u Novom Sadu, na projektu učestvuju i istraživači sa Tehnološkog fakulteta Novi Sad (FOTNS), Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu (UNSFS) i Naučnog instituta za veterinarstvo „Novi Sad“ (SVINS).

Više o DANUBEcare projektu pročitajte na zvaničnom sajtu.

Napomena: Projekat finansira Fond za nauku Republike Srbije. Za sadržaj teksta odgovoran je projekat DANUBEcare i on ne izražava stavove Fonda za nauku Republike Srbije.

The post Invazivna vrsta raka iz Dunava kao inovativna alternativa plastičnoj ambalaži first appeared on Ambipak.

Ambalaža mora da obezbedi očuvanje svih nutritivnih svojstava upakovane hrane

Ambalaža mora da obezbedi očuvanje svih nutritivnih svojstava upakovane hrane, da je zaštiti od raznih mehaničko-fizičkih, hemijskih i mikrobioloških uticaja kao i da privuče potrošace. Ambalaža takođe, mora da sadrži sve neophodne podatke o hrani kao i slike ili grafičke prikaze koji će privući i zadržati već odane kupce određenog proizvoda. Pakovanje svakako treba da izazove prijatne emocije koje podržavaju kupovinu i konzumiranje proizvoda. Međutim, ukoliko sama ambalaža izgleda nekvalitetno, neatraktivno, izbledelo ili oštećeno, stiče se utisak da je i sama upakovana hrana takva, iako to ne mora uvek da bude tačno.

Da bi ambalaža oslikavala kvalitet proizvoda koriste se štamparske boje i lakovi koji  podržavaju kvalitet proizvoda. Štampa na ambalaži se uvek nalazi na strani koja nije u kontaktu sa hranom. Boje i lakovi za ambalažu sadrže mnogo različitih supstanci ali one ne smeju prelaziti u upakovanu hranu.

Dnevna svetlost tj. njen deo spektra, UV zračenje, često može uticati na promenu boje ambalaže i tada i sam proizvod postaje postaje neprivlačan za kupce. Zato se koriste jedinjenja, koja se nazivaju UV inicijatori ili foto-filteri, i skoro uvek se koriste za štampu na ambalaži. Ova jedinjenja su veoma korisna zato što omogućuju da boje na ambalaži budu stabilne odnodno da ne izblede tokom stajanja na rafovima, u magacinima, u domaćinstvima, tokom celokupnog roka trajanja samog proizvoda. Najčećšće koriste jedinjenja iz grupe benzofenona.

Međutim, pod određenim uslovima UV inicijatori ili foto-filteri mogu da dospeju u upakovanu hranu i tada ona može postati nebezbedna za ljude.

Plastika i staklo su dobar primer barijere kroz koju je skoro nemoguće da ova jedinjenja pređu u hranu. Čak i kada se na plastičnoj ili staklenoj ambalaži nalaze zalepljene etikete one su odlični materijali koji onemogućuju migraciju bilo kojih supstanci u unutrašnjost ambalaže. Međutim, papir i karton nisu dobra funkcionalna barijera, ukoliko nemaju sloj plastike na površini koja je u kontaktu sa hranom. Zbog toga je veoma važno da papirna i kartonska ambalaža imaju štampu iz koje ne migriraju štetna jedinjenja.

Neke studije su otkrile prisustvo štamparskih boja u prehrambenim proizvodima još 80-ih godina XX veka.

Benzofenon i 4-metilbenzofenon su najčešće korišćena jedinjenja kao UV-filteri, u štamparskim bojama za pakovanje hrane. U 2009. godini, nakon otkrivanja 4-metilbenzofenona u žitaricama za doručak, Evropska komisija je zatražila od EFSA hitan savet o rizicima po ljudsko zdravlje u pogledu ovih hemikalija. U početku, usvajajući oprezan pristup zbog ograničenog vremena i dostupnih podataka, EFSA je ukazala da se zdravstveni problem ne može isključiti za neku decu koja su redovno jela žitarice za doručak kontaminirane 4-metilbenzofenonom u najvišim prijavljenim nivoima. Međutim, u svojoj sveobuhvatnijoj proceni rizika objavljenoj u maju 2009. godine, stručnjaci EFSA-e su zaključili da nema zdravstvenih rizika od kratkotrajne konzumacije žitarica za doručak kontaminiranih 4-metilbenzofenonom na prijavljenim nivoima. Procena EFSA je zasnovana na izloženosti i toksikološkim podacima za sličnu supstancu benzofenon za koju je CEF Panel odredio podnošljivi dnevni unos (TDI) od 0,03 mg po kilogramu telesne težine.

Međutim, EU je, kasnije, identifikovala više jedinjenja koja imaju ulogu UV filtera, i njihovu migraciju ograničila na 6 mg/kg hrane, a samog benzofenona na 0,6 mg/kg hrane (COMMISSION REGULATION (EU) No  10/2011 of 14 January 2011 on plastic materials and articles intended to come into contact with food).

2020. godine EFSA je objavila i mišljenje o još jednom jedinjenju iz grupe benzofenona (BTDA) i zaključila da nije bezbedan za ljude i ograničila njegovu migraciju na maksimalnih 50 μg/kg hrane.

Ali, nekoliko godina ranije, EU je donela uredbu o dobroj proizvođačkoj praksi za metrijale i predmete koji dolaze u kontakt sa hranom (COMMISSION REGULATION (EC) No 2023/2006 of 22 December 2006 on good manufacturing practice for materials and articles intended to come into contact with food) i u Prilogu 1 jasno dala uputstva proizvođačima kako da postupaju sa štamparskim bojama i štampanim površinama prilikom proizvodnje polugotove i gotove ambalaže za hranu. 

Napominje se da štampane površine ne smeju biti u kontaktu sa hranom niti da propuštaju supstance u hranu u količinama većim od dozvoljenih. Takođe, prilikom proizvodnje, štampana površina ne sme dolaziti u kontakt sa površinom koja je predviđena za kontakt sa hranom kako ne bi došlo do otiskivanja boje. Međutim, osim za folije koje se proizvode u obliku “valjka” i tako namotavaju do formiranja ambalaže, štampana ambalaža koja je u obliku posuda najčešće se nakon proizvodnje pakuju i skladište “jedna u drugu”. Tako često dolazi do prenosa supstanci sa štampane, spoljašnje površine jedne posude, na unutrašnju površinu druge posude i tako se kasnije prenešene boje i UV filteri nađu u hrani.

Sa ovim problemom su se susreli nekoliko naših proizvođača i izvoznika hrane, u zemlje EU a regulativa Republike Srbije nije usaglašavana i inovirana više od 40 godina, te kod nas nije prepoznatljiv.

Ambalaža od reciklirane plastike ili kartona

Problem sa štamparskim bojama i UV filterima se kasnije nadovezuje i na bezbednost ambalaže za hranu od reciklirane plastike ili kartona. Ukoliko se reciklira štampana plastika ili karton, nemoguće je da se u samom materijalu kasnije ne nađu ova štetna jedinjenja a onda vrlo lako da pređu u hranu. Zato je za proizvodnju svih materijala i predmeta za hranu najbezbednije koristiti nereciklirane sirovine ili sirovine koje su iz odobrenih postupka recikliranja.

Obzirom da su jedinjenja iz grupe benzofenona štetna po zdravlje ljudi  i njihova se toksičnost I uticaj na zdravlje, kao i metabolizam, i dalje istražuje, izuzetno je važno je da se ne nađu u hrani.

Autor: Gordana Vraštanović Pavićević, dipl.hem, specijalista snitarne hemije

Naslovan fotografija: Pikist/free photo

The post Koliko su bezbedne štamparske boje i UV inicijatori na ambalaži za hranu? first appeared on Ambipak.