Izraz bioplastika često asocira na plastiku koja ima iste karakteristike kao i konvencionalna plastika, ali izgrađena od prirodnih materijala i zato prefiks „bio“ ima  pozitivnu, ekološku konotaciju. Ali, da li je bioplastika uvek „održiva“, „bio“ i „zelena“ kao što njihov marketing sugeriše? Može li ona biti rešenje za svetski problem plastike? I, šta je, zapravo, bioplastika?

Bioplastika

Termin „bioplastika“ obuhvata nekoliko grupa plastike –  s jedne strane sve vrste plastika na bio-osnovi (napravljene od obnovljivih izvora), a sa druge strane biorazgradivu plastika. Kukuruz, šećerna trska i još neke biljke, su obnovljivi izvori jer mogu biti stalni izvor sirovina za proizvodnju materijala sličnog  plastici, ali na bazi bioloških komponenti. Posle neophodne ekstrakcije materijala  iz biljaka, on se  dodatno hemijski obrađuje i tako se dalje proizvodi „plastika“ na biološkoj bazi.

Ovo je, na primer, slučaj sa polimlečnom kiselinom (PLA) i polietilenom na biološkoj bazi (bioPE).

Bioplastka i biorazgradnja

Nisu sve vrste  bioplastike istovremeno i biorazgradive, kao što nisu sve konvencionalne vrste plastike, bioneragradive (a primer je polibutilen adipat-ko-tereftalat (PBAT)).

Bioplastika koje je po hemijskoj strukturi slična konvencionalnoj plastici je uglavnom nerazgradiva ili delimično razgradiva u prirodi (Bio-PET, Bio-PE, Bio-PP).

Ostala bioplastika, koja  se zasniva na prirodnim polimerima ili vlaknima, kao što su skrob, celuloza i bambus, je skoro uvek biodegradabilna ali se često meša sa sintetičkim, “veštačkim”  polimerima. Tada je samo delimično biorazgradiva.

Biorazgradnja

Biorazgradiva plastika je ona koja se prirodno razgrađuje u životnoj sredini. Ovo se dešava kada mikroorganizmi iz okoline metabolišu i razgrađuju strukturu bioplastike. Nakon razgradnje nastaje biomasa, minerali i gasovi: ugljen-dioksid (CO₂) i metan (CH₄). U kojoj meri i koliko brzo se ovi materijali biološki razgrađuju,  zavisi od njihovog sastava, kao i od uslova okoline u kojima se nađu. Pored određenih mikroorganizama koji su prirodno metabolišu ovakve organske molekule, potrebna je i odgovarajuća vlažnost sredine  i temperatura.  Određene vrste biorazgradive plastike koje daju veći procenat biomase na kraju razgradnje, se često koriste za proizvodnju komposta (zamena za zemljiše ili dodatak zemljištu). Kompostiranjem se kontrolišu uslovi razgradnje  kako bi se dobili najbolji krajnji proizvod.  Međutim, degradacija aditiva se obično uopšte ne dešava.

Primena bioplastike

Bioplastika se može koristiti u širokom opusu: za ambalažu, za izradu tekstila, u poljoprivredi, automobilskoj industriji, pa do premaza i lakova. Bioplastika se takođe mnogo koristi za kontakt sa hranom, kao ambalaža ili posuđe za jednokratnu upotrebu.  Identifikacija ovakvih predmeta je ponekad vrlo teška, obzirom da vizuelno vrlo podsećaju na plastične predmete izrađene od konvencionalne plastike.

Tržišni podaci

Godišnja, svetska proizvodnja bioplastike, u poslednjih nekoliko godina dostigla je nivo od oko 2,5 miliona tona. Ipak, ona čini manje od 1% plastike proizvedene širom sveta (2021 god.). Najveći udeo čini proizvodnja biorazgradive plastike i to: PBAT, PLA i skrobne mešavine.

Koji su ekološki i socijalni uticaji proizvodnje bioplastike?

Upotreba sirovina tj. ugljenika iz obnovljivih izvora za proizvodnju bioplastike doprinosi smanjenju potrebe za iskorišćavanjem fosilnih resursa i ugljenika iz njih. Generalno, proizvodi od sirovina na biljnoj bazi imaju bolji ugljenični otisak (carbon footprint*) od nafte. Međutim, njihova proizvodnja zahteva vodu, zemljište i dodatne hemikalije, kao što su pesticidi i đubriva. Uzgajanje ovih biljnih sirovina može biti konkurentno proizvodnji hrane. Ovo sve se može prevazići korišćenjem biootpada iz domaćinstava, nusproizvoda iz prehrambene industrije,  poljoprivrede i dr.

Carbon footprint: Ugljenični otisak je ukupna količina gasova staklene bašte (uključujući ugljen-dioksid i metan) koji nastaju u toku svih aktivnosti određenog procesa.

Šta se zna o hemijskoj bezbednost bioplastike?

Kao što je i konvencionalna plastika, tako je bioplastika, pa i ona biorazgradiva, hemijski složen materijal.

Da bi se prevazišla ograničenja svojstvena biomaterijalima, kao što su krtost i slaba barijerna svojstva, bioplastici se dodaju određene količine sintetičkih, veštačkih polimera, punioci i različiti aditivi. Takođe, ukoliko su napravljene od određenih biljaka, mogu sadržavati ostatke pesticida, metale ili mikotoksine.

Opasnosti bioplastike još uvek nisu potpuno istražene i nisu javno objavljeni rezultati, a zavise i od vrste bioplastike. Međutim sva štetna jedinjena  bi  mogla migrirati u hranu ili u životnu sredinu,  tokom korišćenja i nakon odlaganja na deponijama , ili se naći u kompostu. Dakle, štetni uticaj po zdravlje ljudi i životnu sredinu je moguć.

Praktične napomene potrošačima kod korišćenja bioplastike

Proizvođači biorazgradive plastike teže ka karakteristikama: stabilnost tokom upotrebe i biorazgradnja nakon upotrebe. Međutim, napraviti materijal koji se razgrađuje samo u određenom trenutku je veliki tehnološki izazov.

Nije pogodno da se biorazgradivi proizvodi počnu biorazgrađivati već tokom upotrebe, niti da se presporo razgrađuju, posebno kada nisu ispunjeni potrebni uslovi za razgradnju.

Proizvodi se često označavaju kao biološki ili biorazgradivi bez daljeg preciziranja šta ovo znači. Zbog toga  potrošači mogu biti zavedeni ili obmanuti. Na primer, označen proizvod kao „bio-bazirano“ može zapravo da sadrži i sintetičke polimere i / ili opasne aditive. Takođe, označena  kao  „biorazgradiva“, plastika možda i nije u stanju da se biorazgradi u kućnoj kompostani.

Osim toga “bio” oznaka može odvratiti pažnju od osnovnog uzroka problema plastičnog otpada. Na primer, izuzetno povećanje proizvodnje ambalaže za jednokratnu upotrebu ima svoje pogodnosti i  postaje globalizovani poslovni model.

Upotreba bioplastike ima  prednosti u odnosu na konvencionalnu plastiku. Proizvodnja konvencionalne prastike zahteva nepovratno korišćenje  sirovina iz fosilnih resursa, nerazgradiva je u životnoj sredini i evidentno je zagađenje plastikom. Ipak, plastika na biološkoj bazi i biorazgradiva plastika mogu uticati na životnu sredinu i zdravlje ljudi u različitim stepenima, a to u velikoj meri zavisi od vrste materijala,  pojedinačnog proizvoda i njegovog specifičnog životnog ciklusa.

Stoga, bioplastika nije rešenje za sve probleme vezane za trenutnu upotrebu plastike.  Primena bioplastike i dalji razvoj zahtevaju pažljivo odmeravanje i balansiranje između njihovih ograničenja i koristi.

Kraj životnog ciklusa bioplastike – koje su opcije?

Na kraju svog životnog ciklusa mogu se tretirati određene vrste bioplastike (bioPE..), koje su slične hemijske srukture, isto kao i njihovi pandani konvencionalne plastike. 

Međutim, proizvodi od druge bioplastike se obično ne sortiraju i ne prepoznaju u sistemima upravljanja otpadom. Zbog toga, mogu čak i da ometaju tretman otpada, na primer tokom reciklaže konvencionalne plastike.

Kompostiranje ili degradacija u životnoj sredini su najčešće opcije na kraju životnog ciklusa. Ali one ipak dovode do gubitka resursa i stvaranje ugljen-dioksida ( CO₂). Pored toga, potpuna degradacija moguća je samo pod strogo kontrolisanim uslovima, koje nije uvek jednostavno održavati.  Potuna prednost primene biorazgradive plastike jeste samo u nekim vrstama proizvoda  (npr. kesice čaja).

Biorazgradiva plastika svakako nije rešenje za smanjenje plastičnog otpada. Pored toga, ukoliko  ne postoji potuno razumevanje od strane potrošača, deklarisanje proizvoda kao biorazgradiv, može dovesti do nesporazuma i kao rezultat toga čak i povećati količinu otpada.

Izvor: bsigroup.com

Naslovna fotografija: Pikist.com

The post BIOPLASTIKA: Sve što nismo znali – vrste, bezbednost, reciklaža, biorazgradnja first appeared on Ambipak.

Prema Zakonu o ambalaži i ambalažnom otpadu, reciklaža ambalažnog otpada je ponovna prerada ambalažnog otpada u okviru proizvodnog procesa za prvobitnu namenu ili za ostale namene, uključujući organsku reciklažu, a isključujući iskorišćenje u energetske svrhe. Sa druge strane organski postupak reciklaže jeste aerobni (proizvodnja komposta) ili anaerobni (proizvodnja biogasa) tretman biorazgradljivih delova ambalažnog otpada pod kontrolisanim uslovima i uz korišćenje mikroorganizama kojim se dobija kompost ili metan. Odlaganje otpada na specijalno projektovane deponije ne smatra se oblikom organske reciklaže.

U cilju efikasnijeg upravljanja ambalažnim otpadom, odnosno prikupljanja, sortiranja i odnošenja otpada u postrojenja za reciklažu i kompostiranje, jasno označavanje ambalaže odgovarajućim jasnim, čitljivijim i postojanijim ekološkim oznakama je neophodno i obavezno. Ambalaža se identifikuje i označava prema prirodnim svojstvima materijala koji su korišćeni u njenoj proizvodnji da bi se olakšala reciklaža, kompostiranje, biorazgradnja i iskorišćenje u energetske svrhe.

U našoj zemlji, osnovni kriterijumi za ambalažu koja je pogodna za reciklažu utvrđeni su standardom SRPS EN 13437:2008 i odnose se na: kontrolu dizajna, sastava ambalaže i procesa njene izrade; postojanje raspoložive tehnologije reciklaže; ispuštanje u životnu sredinu, kao posledica procesa reciklaže.

Recikliranje ambalaže

Recikliranje je, u stvari, postupak pretvaranja korišćenih materijala u nešto novo, držeći upotrebljene proizvode dalje od deponije. Međutim, postoje ograničenja koliko puta se neki materijali mogu reciklirati. Standardna plastika i papir mogu se reciklirati samo nekoliko puta pre nego što postanu neupotrebljivi, dok se druge strane, materijali poput stakla, belog lima i aluminijuma, mogu neograničeno reciklirati.

Recikliranje papira je obično jednostavno, ali što se tiče plastike, stvar je složenija. Postoji sedam različitih vrsta plastične ambalaže, neke se često recikliraju, a druge se gotovo nikad ne mogu reciklirati. Pri tome postoje i višeslojni plastični, kao i kombinovani ambalažni materijali, čija je reciklaža vrlo ograničena, u nekim slučajevima i nemoguća.

Koja ambalaža je pogodna za recikliranje?

U domenu papirne i kartonske ambalaže, najzastupljenije su transportne kutije, kutije za zbirna pakovanja, papiri za omotavanje, ali novine i časopisi, čestitke i beležnice, papirni predmeti koje koristimo svakodnevno u životu.

Što se tiče plastične ambalaže, reciklirati se može mnogo vrsta plastike, poput praznih boca za vodu, čaše, posude i posudice za hranu, kese i kesice, a i plastične posude i boce u kojima su se nekada nalazili deterdžent za veš, šampon i druga sredstva za čišćenje.

I metalna ambalaža, aluminijumske limenke za sodu i pivo, limenke od belog lima za hranu, sve one se nakon upotrebe upakovanog proizvoda mogu reciklirati.

Staklene boce i staklenke su materijal koji se 100% može reciklirati, a što je čak poželjno, kako zbog smanjenja upotrebe sirovina, tako i zbog smanjenog utroška energije neophodne za topljenje stakla.

Šta je kompostiranje?

Kompostiranje je kontrolisani postupak koji se obično dešava u industrijskom postrojenju za kompostiranje („industrial compost“), u kome se ambalaža zagreva na dovoljno visoku temperaturu da je mikrobi razgrade, u kombinaciji sa definisanom količinom kiseonika i vlage. Proizvodi koje se organski recikliraju u industrijskim kompostanama  nisu pogodni za kućno kompostiranje („home compost“), osim ako proizvod nema sertifikat da je „home compost“. Home compost sistemi nisu u mogućnosti da obezbede ove uslove – što znači da se većina ambalaže za kompostiranje neće razgraditi u kućnim kompostanama ni u jednom korisnom vremenskom okviru.

Proizvodi koji se mogu kompostirati napravljeni su od prirodnih materijala poput skroba i u potpunosti se razlažu u „kompost“ bez stvaranja toksičnih ostataka. Da bi se klasifikovali kao kompostibilni, proizvodi moraju da ispunjavaju specifične zahteve definisane evropskim standardom EN 13432.

U nedostatku industrijskih kompostana, sve što ostaje nakon upotrebe „industrial compost“ amabalaže je – gomila odbačene ambalaže.

Ambalaža koja je ponovno iskoristiva biorazgradnjom mora da bude proizvedena tako da kada postane ambalažni otpad, taj otpad treba da ima takva prirodna svojstva da može da bude podvrgnut fizičkom, hemijskom, termalnom ili biološkom raspadanju do ugljen-dioksida/metana, biomase i vode. Kada je nešto biološki razgradivo, to znači da ga mogu pod prirodnim postupkom razgraditi mikroorganizmi pod određenim uslovima (temperatura, vlažnost itd.). Sam izraz je delimično nedorečen, jer ne definiše dužinu vremena potrebnog za razgradnju proizvoda.

Ambalaža koja se sastoji od različitih komponenti smatra se pogodnom za kompostiranje ili biorazgradnju ako se komponente pogodne za kompostiranje mogu lako razdvojiti od komponenti koje nisu pogodne za kompostiranje.

Mnogi proizvodi će se prirodno razgraditi (stoga su tehnički biorazgradivi), ali nekima će trebati mnogo godina da to učine. Čak i prirodnim proizvodima kao što je kora od banane može biti potrebno 2 godine da se biorazgrade kada se odbace.

Biorazgradnja

Biorazgradiva plastika se razgrađuje mnogo brže od svojih tradicionalnih „kolega“, čiji se predviđeni vek trajanja meri u stotinama godina. S toga se biorazgradive kese smatraju ekološki prihvatljivijim rešenjem od tradicionalnih polietilenskih kesa. Ipak, sakupljanjem i reciklažom, ni polietilenkse kese ne moraju biti opterećenje za životnu sredinu.

Proizvodi za pakovanje, kao što su biorazgradive plastične kese, zahtevaju posebne uslove da bi se pravilno razgradili i neadekvatnom razgradnjom mogu proizvesti štetne efekte staklene bašte, kao i proizvode nepotpune biorazgardnje – mikroplastiku, te i ovakva ambalaža može biti štetna po životnu sredinu.

Česta su pitanja „Da li se kompostabilna ambalaža može reciklirati?“ i „Može li kompostabilna ambalaža zaista ići u kompost?“. Kompostabilna plastika se ne može reciklirati i može kontaminirati postupak reciklaže ako se stavi u standardnu kantu za reciklažu. Međutim, sa razvojem tehnologije, radi se na stvaranju kompostabilnih rešenja koja se takođe mogu reciklirati.

Kada se pošalju na deponiju, plastika za kompostiranje lišava se svetlosti i kiseonika potrebnih za razgradnju, i umesto toga mogu da oslobode značajne nivoe metana, gasa staklene bašte, 23 puta štetnijeg od ugljen-dioksida. A kada kompostabilna ambalaža završi u okeanu, rezultati su gotovo isti kao i tradicionalna plastika na bazi derivata nafte.

Rasprava o tome koja je ambalaža (koja se može reciklirati, biorazgraditi ili kompostirati) je najbolja za životnu sredinu je u toku i nema jedinstvenog odgovora na ovo pitanje. Sva ova rešenja dolaze sa sopstvenim prednostima i ograničenjima, ali su korak napred u razmatranju održivijih alternativa standardnom pakovanju.

Autor: Doc. dr Senka Popović

Naslovna fotografija: Doc. dr Senka Popović/PrtSc/RTS/Youtube

The post Šta je RECIKLIRANJE, šta KOMPOSTIRANJE a šta BIORAZGRADNJA ambalaže? first appeared on Ambipak.

Plastična ambalaža pruža odličnu zaštitu proizvoda, jeftina je i dugotrajna. Ipak, upravo životni vek plastike se pokazao kao veliki problem za životnu sredinu. Drugi problem kod konvencionalne plastike je što se proizvodi od neobnovljivih sirovina – nafte, uglja i prirodnog gasa.

Kako bi se prevazišli ovi problemi tražena je alternativa za konvencionalne polimere, odnosno plastiku. Istraživanja su bila usmerena na proizvodnju biorazgradivih polimera koji se prave od obnovljivih izvora kao što su biljke.

Izraz “biorazgradivi” znači da se određena supstanca može razgraditi na jednostavnije pod uticajem mikroorganizmima usled čega ne ostaju suvišni i otpadni delovi ili supstance koje se nagomilavaju u okolini.

Postoje mnogi standardi za merenje biorazgradivosti supstance, pri čemu svaka država ima svoje standarde. Zahtevi variraju od 90 do 60% razgradnje supstance u vremenskom periodu od 60 do 180 dana od trenutka stavljanja supstance u sredinu pogodnu za kompostiranje.

Razlog zbog čega konvencionalni polimeri nisu biorazgradivi leži u njihovim dugim lancima molekula, koji su preveliki i previše dobro međusobno vezani da bi bili razdvojeni i razgrađeni od strane mikroorganizama. Za razliku od konvencionalnih, polimeri napravljeni od prirodnih biljnih supstanci od žitnog ili kukuruznog skroba imaju molekule koji su lako razgradivi pomoću mikroorganizama.

Proizvodnja od obnovljivih izvora može biti značajan doprinos u pogledu manje potrošnje energije pri proizvodnji i širom spektru načina odlaganja otpada, sa neznatnim uticajem na okolinu.

Kvalitet proizvoda od bioplastike se ocenjuje ne samo biorazgradivošću nego i funkcionalnošću proizvoda. Biorazgradiv proizvod je beskoristan ako ne može zadovoljiti zahteve koji se postavljaju pred njega u vidu mehaničke i hemijske otpornosti, trajnosti itd. Zbog toga je jako bitno da se proizvođači bioplastike posvete ne samo biorazgradivosti materijala nego i drugim svojstvima polimera kako bi novi polimeri bili konkurentni konvencionalnim polimerima.

Mehanizmi razgradnje polimera

Biorazgradivost polimera zavisi od hemijske strukture materijala i od sastava krajnjeg proizvoda, a ne samo od osnovnih sirovina koje se koriste za izradu proizvoda. Prema tome, biorazgradivi polimeri – bioplastike mogu biti proizvedeni od prirodnih i sintetičkih smola.

Prirodni biorazgradivi polimeri su većinom napravljeni od obnovljivih izvora kao što je kukuruzni, pšenični ili skrob od krompira i mogu biti proizvedeni prirodno ili sintetizovani od pomenutih obnovljivih proizvoda.

Razlikuju se dve glavne grupe komercijalno bitnih biorazgradivih polimera:

1) prirodno proizvedeni nemodifikovani polimeri, koji su prirodno podložni razgradnji pomoću enzima mikroorganizama – polimeri na bazi skroba i polihidroksialkanoati (PHA)

2) sintetički dobijeni polimeri, uglavnom poliestri, koji su podložni biorazgradnji – polimeri na bazi poli(mlečne kiseline) – PLA

Prirodno proizvedeni polimeri su nastali od obnovljivih resursa iz prirode. Neki sintetički dobijeni polimeri su takođe biorazgradivi i dobijaju se od obnovljivih resursa, npr. polimlečna kiselina (PLA) koja se dobija od poljoprivrednih proizvoda. Svaki od ovih polimera se može modifikovati dodavanjem plastifikatora i punioca da bi im se poboljšala svojstva ili smanjila proizvodna cena.

Pregled primene biorazgradive ambalaže

Bioplastike pokrivaju širok spektar materijala od kojih svaki ima različite osobine, što im daje mogućnost primene u raznim poljima industrije. Većina biorazgradivih polimera ima jednu zajedničku osobinu – jako dobru otpornost na vodenu paru, u nekim slučajevima čak nekoliko puta veću nego kod konvencionalnih polimera.

Film na bazi skroba zadržava optimalnu vlažnost za sveže upakovano voće i povrće. Biorazgradiva ambalaža se uveliko koristi na masovnim događajima kao ambalaža za brzu hranu i čaše za jednokratnu upotrebu.

Bioplastike su pokazale i odlične osobine kod štampe. Nikakva prethodna obrada filmova pre štampe nije potrebna.

Određeni biopolimeri imaju visoki sjaj (PLA), visoku providnost (PLA), dobra barijerna svojstva na mirise, odlična barijerna svojstva na kiseonik, prijatan osećaj na dodir i antistatičke osobine. Barijerna svojstva se dodatno poboljšavaju kroz metaliziranje ili formiranje više slojeva.

Biorazgradivi polimeri će sasvim sigurno postati dominantni polimeri za izradu većine ambalaže u budućnosti. U prilog ovome idu povišena svest kako kupaca tako i mnogih vlada Evrope koje su već donele zakone o biorazgradivim materijalima.

Izvor: Tehnologija hrane

Foto: Jude Beck Unsplash

The post Biopolimeri – biorazgradiva plastična ambalaža first appeared on Ambipak.

Sektor ambalaže najveći je potrošač plastike u Evropi, a otprilike polovina celokupne evropske robe je upakovana u plastičnu ambalažu. Plastična ambalaža je s niskim udelom CO2 i 100% se može reciklirati, što ga čini idealnim materijalom za cirkularnu ekonomiju.
O plastici, važnosti i primeni, udelu u proizvodnji ambalaže i ambalažnom otpadu razgovarali smo sa Draganom Stevanovićem, sekretarom Udruženja za hemijsku, gumarsku i industriju nemetala Privredne komore Srbije

Gospodine Stevanoviću, kao sekretar Udruženja za hemijsku, gumarsku i industriju nemetala Privredne komore Srbije, u okviru  koje su okupljeni i proizvođači plastične ambalaže, možete li nam reći kako su ove kompanije prošle kroz pandemiju COVID-19 i kako se kriza odrazila na njihovo poslovanje?

Proizvođači ambalaže u Srbiji proizvedu oko 115 hiljada tona ambalaže godišnje. U jeku pandemije povećala se potražnja za ambalažom za jednokratnu upotrebu i za ambalažom od plastike uopšte tako da su se proizvođači prilagodili da rade povećanim kapacitetom. Treba istaći da su proizvođači dali svoj doprinos da se obezbedi jednokratna ambalaža za pakovanje hrane za bolnice i privremene bolnice, da se obezbede plastične čaše, pribor od plastike, a značajnu količinu ovih proizvoda preduzeća su donirala. Takođe je važno istaći da su pojedina preduzeća radila u četiri smene i zaposlila nove radnike da bi postigla proizvodnju ambalaže, kesa, a  posebno boca za pakovanje dezinfekcionih sredstava i alkohola neophodnih za snabdevanje institucija i građana. Proizvođači kesa su udruženo donirali veliku količinu kesa za otpad i kesa za infektivni otpad bolnicama i privremenim bolnicama, za šta su dobili plaketu zahvalnosti od Ministarstva odbrane.

Za vreme pandemije, mogli smo da čujemo neke stavove iz sveta o odlaganju obustave upotrebe plastične ambalaže i plastike za jednokratnu upotrebu, šta Vi mislite o tome? Kod nas se nisu čuli takvi zahtevi, ili možda jesu?

Plastika je važan materijal u savremenom životu. Plastični proizvodi poboljšavaju kvalitet života, a brojne procene životnog ciklusa plastike pokazale su da istovremeno čuvaju prirodne resurse (potrebno je manje energije da se proizvede plastični proizvod nego proizvod od drugog materijala, nema otpadnih voda…) i štite životnu sredinu. Najvažnije područje primene plastičnih materijala je baš ambalaža. Zbog brojnih prednosti plastike, obzirom da je neškodljiv i inertan materijal, više od 50 posto proizvoda se pakuje u plastiku. Spakovani u plastičnu ambalažu, proizvodi do potrošača dolaze neoštećeni, propisno zatvoreni, održani pri propisanoj temperaturi, a kada se radi o prehrambenim proizvodima, produžava svežinu namirnica. Vlažne proizvode, meso, ribu, voće, povrće, zamrznuti program je i nemoguće spakovati u neku drugu ambalažu. Istraživanja za vreme pandemije su pokazala da i virusi i bakterije ne žive dugo na plastici, da je plastika za jednokratnu upotrebu praktična za bolnice, i da je važno infektivni otpad pakovati u plastične kese da se ne bi širila bolest, tako da smo svedoci da je San Francisko vratio upotrebu plastičnih kesa iz zdravstvenih razloga iako ih je zabranio pre 13 godina. U Srbiji je još pre pandemije pokrenuta inicijativa za usvajanje Strategije upravljanja plastikom u Republici Srbiji do 2030. godine u paketu cirkularne ekonomije i Pravilnika o tehničkim i drugim zahtevima za plastične kese za nošenje i o ocenjivanju usaglašenosti, koji su usaglašeni sa Direktivama EU, tako da možemo reći da su se takvi zahtevi u Srbiji čuli i pre pandemije.

Plastika je važan materijal u savremenom životu.

Možete li nam izneti neke statističke podatke o udelu plastične ambalaže u ukupnom otpadu i plastične ambalaže u ukupnom ambalažnom otpadu?

Prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, ukupno se generiše oko 2,2 miliona tona komunalnog otpada godišnje, 185.000 tona je ambalažni otpad (prikupljen od strane operatera). Ovi podaci ne obuhvataju oko 20% generisanog komunalnog otpada koji završava na divlјim smetlištima, što znači da su ostali nezbrinuti i plastični proizvodi, posebno ambalaža. Količina generisanog plastičnog ambalažnog otpada fluktuirao u opsegu od 11,8 do 13,4 kg po stanovniku godišnje. Udeo plastičnog ambalažnog otpada u ukupnoj količini ambalažnog otpada je oko 26%. U okviru tih 26% plastičnog ambalažnog otpada, učešće PET-a iznosi 13,2%, a ostale plastike 12,8%.

Na dijagramu je dat generisani ambalažni otpad po materijalima, udeli u %, Republika Srbija.

Od ovih procenata o kojima smo govorili ipak je najznačajnije koliko se ambalažnog otpada prikupi, razvrsta i reciklira ili se upotrebi u energatske svrhe. Okvirna procena vezano za to je data na sledećem dijagramu.

Smatrate li da je problem udela plastične ambalaže u ukupnom otpadu rezultat neodgovornog ponašanja  pojedinca ili društva kao celine?

Veličina udela plastične ambalaže u ukupnom otpadu nije nikakav problem ako bi se on odvajao, sakupljao i reciklirao, i time dobijala nova vrednost. Problem nastaje kada ne postoji dobar sistem upravljanja otpadom, kada ne postoji za to infrastruktura, kada je stepen razvoja primarne selekcije i razvrstavanja otpada na niskom nivou. Kada bi postojalo sistemsko rešenje sa odgovarajućom infrastrukturom,  procenti u korist reciklaže u odnosu na odloženo na deponiju u predhodnom dijagramu bi se značajno promenili.

Šta možemo da učinimo da sprečimo da plastična ambalaža odnosno plastika ne završi tako što zagađuje životnu sredinu?

Rešenje je u podizanju nivoa sistema upravljanja odpadom na najveći mogući nivo, kojeg mora da prati i odgovarajuća infrastruktura. Kada je sistem dobro postavljen, ljudski faktor je minimiziran. Normalno, potrebna je edukacija u pravcu pravilnog odlaganja, razvrstavanja i primarne selekcije otpada. Najbolji rezultati bi se ostvarili ulaganjem u reciklažnu industriju,jer bi se tako sakupljeni plastični otpad u najvećoj meri reciklirao i tako dobijala nova sirovina, nova vrednost, a onaj otpad koji nije moguće reciklirati, zbog dodatih određenih aditiva npr, išao bi na spaljivanje u cilju energetskog iskorišćenja. Ovim možemo drastično smanjiti plastičnu ambalažu na deponijama, kao i emisiju u životnu sredinu. Novi Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu koji je u pripremi,  predviđa uvođenje depozitnog sistema za neke vidove ambalaže što bi bio odličan podsticaj građanima da vrše selekciju otpada.

Biorazgradiva kompostabilna plastika predstavlja budućnost za očuvanje životne sredine, ali traži dobro izgrađen sistem upravljanja otpadom i razvijenu infrastrukturu.

Može li svet bez plastičnih materijala?  Da li je biorazgradiva plastika adekvatna alternativa?

Plastika je materijal 21 veka, funkcionalan, sveprisutan i važan materijal, sa primenom pored ambalaže, i u građevinarstvu, transportu, elektronici, medicini, robi široke potrošnje, polјoprivredi, u domaćinstvima i drugim oblastima. Zbog svoje visoke funkcionalnosti i relativno niske cene, odličnih karakteristika mislim da svet ne može bez plastike. Uzmite na primer koliko plastični delovi u avionima i vozilima smanjuju težinu, a time i potrošnju pogonskog goriva i emisiju CO2…

Biorazgradiva kompostabilna plastika predstavlja budućnost za očuvanje životne sredine, ali traži dobro izgrađen sistem upravljanja otpadom i razvijenu infrastrukturu. Primena biorazgradive kompostabilne plastike je u poljoprivredi za izradu malč folija, za izradu predmeta za jednokratnu upotrebu za proizvodnju kesa, i td. Biorazgradive kompostabilne kese se u sredinama sa dobro razvijenim sistemom upravljanja otpadom, posle njene primarne upotrebe koriste u domaćinstvima za razvrstavanje organskog otpada. Ovako sakupljen otpad u ovim kesama se odvojeno odvozi u industrijske kompostane, od kojeg se dobija nova vrednost – kompost. U Republici Srbiji je Strategijom o upravljanju otpadom predviđena izgradnja 26 regionalnih centara za upravljanje otpadom sa industrijskim kompostanama. Tendencija u svetu, a posebno u Evropi je ukidanje deponija. Tako u Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji, i drugim državama više nema deponija. U Srbiji se na deponije trenutno odlaže oko 60% organskog otpada, što je ogromna količina (oko 1,5 miliona tona godišnje) a samim tim je  velika i emisija CO2. Cena odlaganja otpada na deponije će se u Srbiji drastično povećavati u cilju zaštite životne sredine i ukidanja deponija, što će za građane predstavljati veliki trošak. Primarna selekcija organskog otpada u domaćinstvima i smeštanje u iskorišćene biorazgradive kompostabilne kese je sigurno najbolji način za očuvanje životne sredine i smanjenje troškova upravljanja organskim otpadom. U Republici Srbiji nekoliko proizvođača je započelo proizvodnju proizvoda od biorazgradive kompostabilne plastike i to predmeta za jednokratnu upotrebu i kesa, uglavnom namenjenih stranom tržištu. Jedan proizvođač sirovine za biorazgradivu kompostabilnu plastiku je u Srbiji započeo pilot projekat sa jednom lokalnom upravom u cilju izgradnje celog mini sistema primarne selekcije, odlaganja, odvoženja i kompostiranja organskog otpada u kesama od ovog materijala.

Ministarstvo zaštite životne sredine i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede su početkom ove godine potpisali Protokol o saradnji sa јednim od najvećih nosilaca tehnologije i  proizvođača sirovine za biorazgradivu kompostabilnu plastiku italijanskim „NOVAMONT“-om. Ovim dokumentom će se obezbediti institucionalna podrška za implementaciju inovativnih projekata i tehnologije u zaštiti životne sredine.

Foto: Dragan Stevanović/ Privatna arhiva

The post INTERVJU, DRAGAN STEVANOVIĆ, PKS: Plastika je važan materijal, više od 50% proizvoda pakuje se u plastičnu ambalažu first appeared on Ambipak.

Na jučerašanjem poslovnom forumu, na inicijativu proizvođača plastičnih kesa, podržanom od strane Privredne komore Srbije i u organizaciji dva nadležna sektora PKS-a, Udruženja za hemijsku gumarsku i industriju nemetala i Centra za cirkularnu ekonomiju, aktivno su učestvovali predstavnici svih zainteresovanih strana: Ministarstva za zaštitu životne sredine i Ministarstva privrede, Sekretarijata za zaštitu životne sredine grada Beograda, Agencije za zaštitu životne sredine, Laboratorije za ispitivanje ambalaže, proizvođača  plastične ambalaže i kesa, proizvođača i distributera repromaterijala i predstavnici maloprodajnih objekata, reciklera kao i predstavnici iz stručne hemijske oblasti.

Uvodnim izlaganjem Dragana Stevanovića, sekretara Udruženja za hemijsku gumarsku i industriju nemetala, otvorena je vrlo aktivna diskusija u nastavku. Stevanović je tom prilikom rekao da u predlogu Nacrta pravilnika o plastičnim kesama ne favorizuju niti jednu vrstu materijala i kaže: “Doneli smo predlog tehničkih propisa koje treba da zadovolje te kese na tržištu, a na donosiocima odluka je da odrede koje će to kese biti .“.

Forum je u nastavku vodio Siniša Mitrović, rukovodilac centra za Cirkularnu ekonomiju PKS-a, rekavši na samom početku da je to “jedinstvena i retka prilika da su se na jednom mestu okupili predstavnici svih relevantnih privrednih činilaca vezanih za problem plastičnih kesa u Srbiji i da to treba dobro iskoristiti za iznalaženje rešenja i da je PKS vrlo zainteresovana da u tome pomogne”.

PROČITAJTE JOŠ: SINIŠA MITROVIĆ, PKS: Vredno radimo na promociji ciljeva održivog razvoja; predviđena je investicija u DVE KOMPOSTANE u Srbiji

Predstavnik proizvođača, Viktor Grujić, kompanija Polipak, rekao je da su proizvođači kesa zbunjeni dešavanjima i da oni žele da ukažu na problem ali i na činjenicu da je najvažnije smanjiti potrošnju plastičnih kesa do 50 mikrona, i u nastavku dodao da “svi materijali treba da imaju ravnopravan status u potrošnji i da je rešenje u ograničenju potrošnje svih podjednako.“ Takođe je dodao a u tome se evidentno slažu svi, “da je neophodno doneti zakon na nivou cele zemlje kako ne bi dolazilo do dalje konfuzije o tome  gde su plastične kese zabranjene a gde još uvek zakonski dozvoljene za upotrebu“.

Neophodno doneti Zakon i zakonska akta o ambalažnom otpadu na nivou cele Srbije

Radmila Šerović, predstavnica Ministarstva za zaštitu životne sredine, Sektor za upravljanje otpadom i otpadnim vodama, razjasnila je nedoumicu i ovom prilikom  napomenula da je i dalje neophodno postupati po važećim zakonskim aktima sve dok ne dođe do promene istih na temu upotrebe plastičnih kesa.

Na skupu je iznet je podatak da HIP-Petrohemija Pančevo, godišnje proizvede 160 000 tona polietilena i da od toga 80%  izveze a da u njihovoj praksi nigde  ne postoji zabrana već samo ograničenje u upotrebi ovog materijala.

Učešće u forumu uzeli su i distributeri “oxo aditiva” koji se dodaju u mase za izradu bioragradive plastike i stava su da sa tom vrstom kesa treba odgovorno postupati kao bi došlo do razgradnje u predviđenom roku koji je značajno kraći nego za polietilenske kese. Isto mišljenje iznela je i docent dr Senka Popović iz Laboratorije za ispitivanje ambalaže iz Novog Sada a koji je nasuprot stavu takođe prisutne profesorke Branke Pilić “da biorazgradive kese nisu biorazgradive“.

PROČITAJTE JOŠ: Šta tačno znači zabrana plastičnih kesa u Beogradu?

Kada se radi o kompostabilnim kesama, za njih je takođe, kao i za sav otpad potrebno posebno postupanje, odnosno izgradnja kompostana kojih Srbija niti bliže okruženje još nemaju, o čemu smo već pisali u Ambipak magazinu. Ovom prilikom je najavljen i pilot projekat, koje podržava Ministarstvo za zaštitu životne sredine, izgradnje prve mini kompostane, najverovatnije, u Gornjem Milanovcu.

Konačno, zaključak koji možemo izvesti nakon održanog skupa je da sa 4% učešča u ambalažnom otpadu, plastične kese nisu “neprijatelj broj 1”, ali da je prema očuvanju životne sredine neophodno postupati odgovorno na svim nivoima, da je nakon odluka o tipu kesa koje su dozvoljene u upotrebi, potrebno na adekvatan način i sistemski kontrolisati iste, da je neophodno doneti Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu na nivou cele zemlje i slediti primer EU u kojoj nije ograničena upotreba kesa do 15 mikrona a ograničenja bi trebalo da se odnose na one od 15 do 50 mikrona.

Da podsetimo, u Srbji je od 2018. godine uvedena naplata plastičnih kesa od 15 do 50 mikrona a Grad Beograd je zabranio upotrebu istih od januara 2020. godine.

Foto: PKS

The post PKS: Održan forum o upravljanju plastičnim kesama – rešenje u ograničenju upotrebe? first appeared on Ambipak.