I na beogradskim ulicama, u julu,  poput ostalih svetskih metropola,  primećujemo rasprodaje i sezonske popuste u svim radnjama. Bujice zadovoljnih ljudi hrle sa rukama punim kesa, papirnih i plastičnih. Možda će samo retki među kupcima znati da kampanja “Jul bez plastike” ima za cilj da jul bude mesec u kojem svet (pokušava da) ne koristi jednokratnu plastiku, ponajviše kese.

Jer upravo je gutanje ili zarobljavanje plastičnim kesama razlog zbog kojeg, prema Svetskom fondu za prirodu, svake godine ugine više od 100 000 kitova, kornjača i foka. Ovakvih podataka je previše.  Naročito od početka 21. veka u svetu raste zabrinutost zbog štetnog uticaja plastike na prirodnu sredinu, ali da krenemo iz našeg dvorišta.

Prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine u Srbiji se godišnje generiše oko 2,2 miliona tona komunalnog otpada, od čega je 185 000 tona ambalažni otpad. Zvanični podaci kažu da se reciklira tek neznatni deo, a da čak dve trećine završi na deponijama ili – u prirodi. Kako smo više puta pisali u Ambipak magazinu, bolna tačka sistema je upravljanje ambalažnim otpadom i nedostatak infrastrukture.
Kao jedan od koraka u usklađivanju sa regulativama Evropske unije od 1. januara 2020. godine kod nas je na snazi Pravilnik o tehničkim i drugim zahtevima za plastične kese.

Trgovci su u obavezi da ponude potrošačima tri vrste kesa: biorazgradivu kesu, papirnu kesu ili torbu za kupovinu. I dok smo se jedva navikli da za pakovanje robe u marketu izdvojimo deset ili više desetina dinara, jer se toliko kreću cene kesa u radnjama, oni savesniji su naučili da nose sa sobom platnene torbe – popularne cegere. Ali ni to nije donelo rešenje i predah u borbi sa plastikom, jer se ubrzo ispostavilo da biorazgradive kese zapravo nisu biorazgradive!

Šta je stvorilo pometnju?

Pažljivijim čitanjem i praćenjem vesti na polju ekologije moglo se doći do podataka da u Srbiji nema zaista biorazgradivih kesa. Takvu kesu razlažu mikroorganizmi, dakle prirodnim putem se usitnjava i nestaje. Naša praksa koristila je, poput većine evropskih zemalja, kese sa aditivima za takozvanu okso-razgradnju ili obične kese napravljene od polietilena. Aditivi dodati u kese simuliraju biorazgradnju na način da će se kesa brže raspasti na mikroplastiku ali će ti mikrodelovi ostati u zemljištu i doći u vodotok.

Ukupno 94 zemlje sveta, uključujući i Evropsku uniju, ove godine su uvele potpunu zabranu proizvodnje i korišćenja plastičnih kesa, čak i onih sa oksoaditivima u sebi.  U našem komšiluku to su učinile Albanija, Hrvatska i Rumunija.

Edukovanje društva o pravilnom postupanju sa plastičnim otpadom mora da prati adekvatna infrastruktura za odlaganje i recikliranje plastičnog otpada.

Naš sagovornik, Viktor Grujić, vlasnik firme Polipak koja se bavi proizvodnjom plastičnih kesa, objašnjava da nije sve tako crno-belo u ovim novostima.

 „U novijem periodu su oksorazgradivi aditivi prikazani kao nešto što doprinosi povećanju formiranja mikroplastike. Moram da primetim da prilikom donošenja odluke EU o zabrani oksoaditiva nije ispoštovana procedura EU i nije dokazana tvrdnjada oni doprinose povećanju formiranja mikroplastike.“ naglašava Grujić i dodaje da postoje izuzeci: „ Sve zemlje su izuzele od zabrana vrlo lagane plastične kese  ispod 15 mikrona, a to su kese za voće, meso, ribu i slično, jer bi njihova potencijalna zabrana donela više štetenego koristi. Takođe, od bilo kakvih zabrana su izuzete kese debljine preko 50 mikrona, a to su kese za višekratnu upotrebu.“.
Viktor Grujić smatra i da će zabrana laganih plastičnih kesa ispod 15 mikrona  koju su uvele neke zemlje stvoriti nove probleme:

„Zabrana ovih kesa dovešće do povećane upotrebe nekih drugih materijala, koji se kasnije ne mogu reciklirati što je velika šteta. Takođe, ovi materijali su 5 do 10 puta teži od plastike pa se nanosi mnogo veća šteta nego da se koristi tanka plastika.“

Zabranu treba da prati infrastruktura

Da nije sve tako jednostavno vezano za plastiku, potvrdio nam je i naš sagovornik Dragan Stevanović, sekretar Udruženja za hemijsku, gumarsku i industriju nemetala u Privrednoj komori Srbije. On je u ranijem intervjuu Ambipak magazinu, govoreći o značaju plastike u modernom društvu, istakao da „plastični proizvodi poboljšavaju kvalitet života, a brojne procene životnog ciklusa plastike pokazuju da istovremeno čuva prirodne resurse (potrebno je manje energije da se proizvede plastični proizvod nego proizvod od drugog materijala, nema otpadnih voda…) i štiti životnu sredinu.“ Tom prilikom je naglasio da je od najvažnijeg značaja da edukovanje društva o pravilnom postupanju sa plastičnim otpadom prati adekvatna infrastruktura za odlaganje i recikliranje plastičnog otpada.

Svako od nas može doprineti smanjenoj upotrebi plastike u svakodnevnom životu. Za početak je dovoljno da ne uzmemo pet plastičnih kesa u kupovini, već da ponesemo ceger u torbi. Možemo da odbijemo plastičnu slamku dok ispijamo koktel, da kafu skuvamo kod kuće i ponesemo sopstvene šolje, da salatu spakujemo u staklenu posudu… Možemo mnogo toga ako hoćemo. Barem u julu – mesecu bez plastike. 

Sada već globalna inicijativa Jul bez plastike, pokrenuta je 2011. godine u Zapadnoj Australiji kao Plastic Free July® od strane Plastic Free Foundation odakle se proširila na oko 200 zemalja sveta.

Ovde možete preuzeti brošuru Direktivu EU o smanjenju uticaja pojedinih plastičnih proizvoda na okolinu.

Fotografija: Pixabay/Free Photo

The post Sve više ograničenja upotrebe plastičnih kesa – jul, mesec bez plastike? first appeared on Ambipak.